Dobrodošli

• Jeste li znali da se zavisnost od video-igara može uočiti na mozgu? Kako one deluju na čoveka?

Krajem prošle godine objavljeni su rezultati istraživanja neuroloških korelata zavisnosti od video-igrica. Istraživanje je sprovedeno nad 200 tinejdžera muškog pola iz Južne Koreje. U najkraćem, zaključak je glasio da je kod zavisnika od igrica mozak drugačiji, njihove neuronske mreže su previše povezane. Upoređivanjem nalaza dobijenih magnetnom rezonancom grupe koja je imala dijagnozu zavisnosti od video-igara i kontrolne grupe, pronađene su razlike u vezama između nekoliko regija mozga.

Autor istraživanja Džefri Anderson objasnio je da pojačavanje veza među analiziranim regijama može da znači da ti ispitanici brže prepoznaju nove informacije i reaguju na događaje u okolini. Ovakav nalaz bi se mogao tumačiti kao pozitivan. Međutim, kako je ovakva povezanost pronađena kod osoba koje imaju slabiju kontrolu impulsa, tumačenje može ići i u ovom pravcu. Takođe, ovakve promene u vezama između regija mozga zabeležene su kod poremećaja kao što su šizofrenija i autizam.

Potrebno je dalje ispitati da li je pojačavanje veza nastalo kao rezultat preteranog igranja igrica ili su takve veze već postojale od ranije, što je predstavljalo organsku osnovu za poremećaj zavisnosti od video-igara.

Igranje video-igrica može da utiče povoljno na psihološke procese. Daglas Džentajl, dugogodišnji istraživač u ovoj oblasti, analizirao je koliko igrice mogu da podstaknu prosocijalno ponašanje, a ne samo nasilnost, što je uobičajeni način posmatranja ove teme. Džentajl je došao do pozitivnih rezultata.

Video-igrice su u više navrata označavane kao sredstvo izgradnje novih veština. Poseban doprinos postoji u oblasti medicine: mlađi pacijenti oboleli od raka su putem igrica naučili o svojoj bolesti i tretmanu; video-igre se koriste u učenju dece da prepoznaju i adekvatno odgovore na simptome astme ili dijabetesa; hirurzi koji izvode laparoskopske operacije posmatrajući ekran brže su izvodili zahvat i činili manje grešaka ukoliko su ranije igrali igrice tri sata nedeljno.

Teorije o zavisnosti od video-igara najčešće počivaju na upoređivanju sa kockanjem i aktiviranju neurotransmitera dopamina. Međutim, ima i drugačijih mišljenja. Džentajl zavisnost objašnjava kroz model potreba ABC (autonomy, belonging, competence): autonomija, potreba da imamo kontrolu; pripadanje, povezanost sa drugim ljudima (u onlajn igrici); kompetencija, da radimo ono u čemu smo dobri.

Mnogi se slažu da je fenomen zavisnosti od video-igara složen od više individualnih i situacionih varijabli. Igranje može biti beg od realnosti, što potiče od nekog drugog psihološkog problema. Na primer, usamljenost može da vodi u ovu zavisnost. A da bi se poseglo za igranjem, potrebno je da igrice budu dostupne, smatra Džentajl.

Prema rezultatima novijih anketa, 28 odsto ispitanika igra igrice na poslu, deset odsto ispitanika dolazi u konflikt sa bliskim osobama zbog vremena provedenog uz igrice, a čak 30 odsto izjavljuje da oseća zavisnost od igranja video-igara. Studije pokazuju da oko osam odsto američke dece pokazuje znake zavisničkog ponašanja.

Uprkos mnogobrojnim predlozima, Američka psihološka asocijacija (APA) nije uvrstila zavisnost od video-igara među predloge za sledeću reviziju Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje (DSM), piše Elementarijum.

Dodaj u omiljene tekstove?