Dobrodošli

• Ko je prvi propisao podelu dana na 24 sata, a ovih na šezdeset minuta?

Mnogi istoričari smatraju da su Egipćani bili prva civilizacija koja je podelila dan na manje delove. Prvi sunčani satovi zapravo su bili kočići postavljeni jednostavno kako bi se pratilo vreme, a oko 1500. godine pre naše ere Egipćani su razvili naprednije sunčane satove. Naime, šipke u obliku slova T postavljene su na tlo, a period između izlaska i zalaska sunca bio je podeljen na 12 delova, što odražava staroegipatski duodecimalni sistem. Sunčani satovi „najnovijih generacija“ polako su počeli da prate ono što danas nazivamo satima. Međutim, iako su sati u toku dana bili (manje-više) jednaki, oni nisu trajali isto cele godine: recimo, letnji sati su trajali duže nego zimski.

U svetu bez veštačkog osvetljenja, dan i noć bili su suprotstavljeni toliko da gotovo da nisu ni smatrani istim danom. Noć, deo dana u kojem nije bilo sunčeve svetlosti ni senke, nije bilo lako podelili u faze i pratiti. Međutim, u vreme kada su prvi sunčani satovi počeli da se upotrebljavaju, egipatski astronomi su počeli da posmatraju 36 zvezda koje su delile nebeski svod na jednake delove. Noć se mogla pratiti pojavljivanjem 18 od ovih zvezda, a tri su se raspoređivale tako da se vide u sumrak. Mrkli mrak je obeležavala pojava 12 zvezda, zahvaljujući čemu je noć podeljena na 12 delova. U vreme Novog kraljevstva, ovaj sistem je uprošćen tako što su se za vremensku orijentaciju koristile samo 24 zvezde, od kojih je 12 obeležavalo noć. Tada se koristila i klepsidra (vodeni sat), možda i najprecizniji način za merenje vremena u svetu prošlosti.

Kada su i dan i noć podeljeni u po 12 delova, rođen je koncept dana koji se sastoji od 24 sata.

Ipak, jasno utvrđeno trajanje svakog od sati koji čine dan nije zaživelo sve do helenističke ere, kada su grčki astronomi počeli da koriste takav sistem za svoje teorijske proračune. Hiparh s Rodosa i drugi astronomi primenjivali su astronomske tehnike koje su razvili Vavilonci. Njihovi proračuni oslanjali su se na seksagezimalni sistem (zasnovan na broju 60), koji su nasledili od Sumera. Kako piše Scientific American, još nije poznato zbog čega je odabran baš broj 60, ali je on bio pogodan za izražavanje razlomaka – 60 je najmanji broj deljiv s brojevima 2, 3, 4, 5, 6, 10, 12, 15, 20 i 30.

Grčki astronom Eratosten koristio je seksagezimalni sistem kako bi podelio krug na 60 delova dok je radio na ranom sistemu geografske širine. vek kasnije, Hiparh je propisao paralelne linije geografske širine, koje odgovaraju geometriji Zemlje. Takođe je razvio sistem linija geografske dužine. Njegov rad je objasnio je i proširio Klaudije Ptolomej, koji je živeo na prelazu s prvog na durgi vek naše ere, tako što je 360 stepeni geografske širine i dužine podelio na manje segmente. Svaki stepen podeljen je na 60 delova, a ovi dalje na još 60 manjih. Prvi deo – partes minutae primae – ili prvi minut, postao je poznat kao, jednostavno, minut. Segment unutar njega – partes minutae secundae – postao je poznat kao sekund.

Međutim, sat od 60 minuta nije se odmah našao na satovima. Časovnici su prikazivali sate podeljene na polovine, trećine, četvrtine i ponekad čak na dvanaestine, ali nikad na 60 delova. U antičkim vremenima, mnogo pre pojave mehaničkog sata, nije za širu javnost bilo praktično uzeti u obzir i minute.

Dodaj u omiljene tekstove?