Dobrodošli

•

Smrzavanjem bi mogla da se spase petina ljudi koji smrtno nastradaju.

Bio je februar 2015. kada se 25-godišnji Don Smit vraćao sa zabave iz susednog gradića Treskou u svoj gradić Mekadu u Pensilvaniji.

Hodao je unazad, i u jednom trenutku pao, povredio glavu, a narednih devet sati ostao da leži na ulici na temperaturi od -20°C.

Kad ga je hitna pomoć ujutro konačno pokupila, nisu mu radili ni srce ni mozak. Dva sata su ga polako zagrevali pre nego što su mu u krvotok upumpali zagrejanu krv, izuzetno zasićenu kiseonikom. Tada mu je srce proradilo, a par dana kasnije njegov mozak je pokazao normalnu aktivnost.

Izgubio je, doduše, prste na nogama, kao i male prste na rukama, ali se za mesec dana potpuno oporavio.

Tako glasi slučaj o kojem je gledaoce izvestila američka TV kuća ABC, a prema kojoj je Ozi objavio članak o mogućnostima primene hlađenja pacijenata sa ciljem da se spasu pre nego što stignu do bolnice u kojoj lekari mogu da saniraju njihove povrede i održe ih u životu.

Pre dvadesetak godina takva istraživanja počela su prvo u EU, naročito u Nemačkoj, zatim u SAD, a na kraju i u Kini, gde se velika grupa lekara priprema za prvo presađivanje ljudske glave u istoriji.

Među najzainteresovanijima za metode hlađenja povređenih ljudi svakako su vojske država koje često idu u borbene misije, pre svih SAD-a. U SAD-u su povrede vodeći uzrok smrti kod građana do 46 godina starosti.

Izveštaj Nacionalne akademije za nauku navodi da je optimalnom zdravstvenom zaštitom eventualno mogla da se spase oko petina umrlih od povreda tokom 2014, odnosno oko 30.000 ljudi od njih 147.790.

"Bilo je vrlo zanimljivih slučajeva ljudi koji su spaseni, na neki način 'dovedeni nazad' zahvaljujući tome što su bili rashlađeni", rekao je za Ozi pukovnik Tod Rasmusen, direktor Istraživačkog programa saniranja povreda iz borbe Ministarstva obrane. Ministarstvo finansira i istraživački tim doktora Semjuela Tišermana iz Medicinskog centra Univerziteta Merilend koji je primetio da, od svih ubodnih i prostrelnih rana koje se zavedu u sistem u tamošnjoj bolnici, a koje uznapreduju do trenutka zastoja srca, liekari uspeju da spasu samo 10 odsto njih.

Pošto je bila reč o povredama koje medicina danas može da reši. Tišermanov tim je odlučio da na 10 takvih pacijenata u hitnoj primeni svoju metodu hlađenja, a za svakog od njih odaberu i po jednog kontrolnog pacijenta.

Tišerman se takvim istraživanjima bavio još pre 20 godina, a ono što sada radi jeste to da pacijentu svu krv zamjenjuje slanim rastvorom kojim temperaturu pacijenta spuštaju na samo 10°C.

"Hlađenje smanjuje potrebu tela za kiseonikom i cirkulacijom. Ali, metoda neće biti korisna kod pacijenata kojima je srce već stalo, jer kod njih naprosto nije ostalo dovoljno krvi u telu", objasnio im je Tišerman.

Time se, nastavio je, postiže to da lekari, umesto sadašnjih otprilike pet minuta za spasavanje unesrećenog, odjednom na raspolaganju imaju čitav sat tokom kojeg mogu da operišu bez opterećivanja time da li će doći do moždane smrti.

Nakon što pacijenta stabilizuju, priključuju ga na sisteme za održavanje rada srca i pluća, i unosom zagrejane krvi zasićene kiseonikom vraćaju mu telesnu toplotu i izbacuju slani rastvor iz krvnog sistema.

Za takvo eksperimentisanje na pacijentima lekari su čas od FDA dobili izuzeće od obaveze da moraju da dobiju pristanak pacijenta ili porodice.

Logika je da je reč o metodi kojom se sigurno izuzetno povećavaju mogućnosti preživljavanja koje su bez toga vrlo niske, pa se pretpostavlja da bi unesrećeni sigurno na to pristali.

Ali, istraživanje iz 2006. pokazuje da se čak 70 odsto ispitanika izjasnilo da ne bi pristali na tako nešto.

Rasmusen je, međutim, najavio uvođenje takvih metoda u predbolničku obradu u ratnim uslovima, i to u ambulantama na terenu, kao i u vojnim helikopterima.

Dodaj u omiljene tekstove?