Dobrodošli

•

Malo poznata javnosti, Pisana stena u selu Žlijeb, na obroncima Tare, pominje se u arheološkim zapisima još u 19. veku. Opsežnija istraživanja nikada nisu organizovana, pa još nije razjašnjeno kom periodu pripada. Narod tog kraja Pisanu stenu vezuje za nastanak reke Vrelo, na drugoj strani planine, u Perućcu. Vrelo važi za najkraću srpsku reku, dugu samo 365 metara, zbog čega je zovu i Godina.

Nastaje u podnožju Tare, vodopadom se stropoštava u Drinu, na njoj su bile i vodenice – a i prvu hidrocentrala u Perućcu, strugare i ribnjaci.

Ta rečica ima i svoju legendu, koja počinje sa druge strane Tare, u selu Žlijeb, ispod jedne stene na kojoj vekovima stoje upisani simboli i znaci, koje još niko nije pročitao.

Tu, kraj Višegrada, pod jednim od visova Tare, još živi predanje o reci Perućac.

„Po predanju, Perućac je izvirao tu. Pod natpisom. I prokleta Jerina je to zatvorila. Sjernatom, vunom i šta ja znam. Kad je ovde zatvorena voda, izbacila je tamo, sad gde se zove Perućac u Bajinoj Bašti. I kad uzmeš ovu dijagonalu, tačno, jeste tako“, objašnjava Mehmed Softić iz sela Žlijeb kod Višegrada.

A kada je izvor zatrpan, na stenu su upisani simboli, i to bojom koja odoleva vekovima. Čak su, kažu, i nemački istraživači uzeli uzorak, ne bi li otkrili njen sastav.

„I to stoji uvek, niko to ne dira, snegovi su padali, kiše, sve, ali ono stoji“, dodaje Remzija Softić.

„Oduvek, otakako mi znamo ovde, i rodili se, naši roditelji i pradedovi... To stoji tu. Samo smo čuli, ko bi znao pročitati, znao bi i Perućac otvoriti. Ponovo da krene voda.“

Radoje Tasić, novinar iz Višegrada, kaže: „Pričalo se da je neki arheolog Kraljevine Jugoslavije, pred sam Drugi svetski rat došao ovde i istraživao, ali ga je rat omeo u njegovim planovima da odgonetne tajnu Pisane stene“.

Slični su simboli i u kanjonu Brusnice na Tari, istovetni su i toponimi, tu su i nekropole, a sve budi maštu i čeka odgovore.

„Postoji tu još skrivenih mikrolokaliteta sa porukama iz prošlosti, koje stručnjaci tek treba da nam protumače“, rekao je Boriša Čolić, iz Nacionalnog parka „Tara“.

Već svrstana u najvrednije i najbogatije ekosisteme Evrope, Tara je i čudesna riznica kulturno-istorijskog nasleđa. Na Tari su sačuvane ne samo pančićeva omorika – „živi fosil“ svetske flore već i poruke njenih drevnih stanovnika.

Dodaj u omiljene tekstove?