Dobrodošli

•

Naučnici otkrivaju kako verovanja - preko placeba, rituala ili mističnih iskustava - mogu da utiču na tok lečenja.

Hodočasnik nije bio siguran da li će stići do Kapele Milosti. Agonija je bila uopšte hodati, a kamoli izdržati 110 kilometara koje hiljade vernika prepešače svake godine da bi u svetilištu videli drvenu statuu: crnu Gospu iz Altetinga.

Rihard Medl je polomio petu, ali 2003. godine čvrsto je odlučio da ostvari svoje prvo hodočašće od Regenzburga do Altetinga u Nemačkoj. Mislio je, ako bol bude preveliki, uvek može da stopira. Ali duboko je verovao da mu Devica Marija može pomoći. Pa je hodao. I hodao. „Kad ste na putu za Alteting, gotovo da ne osećate bol”, kaže.

Danas, sa 74 godine, Medl ima topao osmeh i vitku figuru koja deluje kao da bi mogao preživeti napad nosoroga. Otkad mu se stopalo zacelilo, bio je na hodočašću još 12 puta i žarko veruje u njegovu moć da promeni stvari. Medl nije usamljen u tom verovanju. Bilo da se javlja kao dodir Svetoga duha na sastancima duhovne obnove na Floridi ili kao gnjuranje u vodi Ganga, isceljujuća moć verovanja svuda je oko nas. Proučavanja nagoveštavaju da bi redovno pohađanje verske službe moglo poboljšati imuni sistem, smanjiti krvni pritisak i produžiti život. Religijsko uverenje nikako nije jedina vrsta verovanja zbog kojeg se neobjašnjivo možemo osećati bolje. Deset hiljada kilometara od Altetinga drugi čovek je iskusio nešto što izgleda kao medicinsko čudo.

Majk Poulitik je 2004. godine prvi put primetio da ima problem. Nije više dobro ciljao u bejzbolu i bolela ga je ruka. Šaka mu se pomalo tresla i, što je najčudnije, njegova žena je primetila da se više uopšte ne smeje. Misleći da ima sindrom karpalnog kanala, obratio se lekaru. Međutim, nije loše ciljao zbog ruke, a razlog zašto se nije smejao nije bio bol u ruci. Sa 42 godine Poulitik je imao rani početak Parkinsonove bolesti. Lekar mu je rekao da u narednoj deceniji neće više moći da hoda, stoji, niti da jede sam. Poulitiku se stanje nije toliko pogoršavalo koliko je lekar predvideo, no godinama se borio s bolešću i depresijom kako su mu govor i pisanje postajali sve teži. A onda se, 2011. godine, obratio za pomoć Ceregeneu, kompaniji koja je testirala novu gensku terapiju. Parkinsonova bolest pojavljuje se kao rezultat hroničnog gubitka neurotransmitera dopamina. Pokazalo se na majmunima da bi injekcije proteina koji se zove neurturin mogle zaustaviti napredovanje bolesti tako da zaštite i možda poprave oštećene neurone koji luče dopamin.

Ceregeneovo eksperimentalno lečenje sastojalo se u tome da se kroz pacijentovu lobanju probuše dve rupe, jedna u svakoj hemisferi mozga, i da se lek injektira direktno u ciljana područja. Poulitikovo poboljšanje nakon operacije bilo je impresivno. Pre tog pokušaja mučio se s kretanjem. Neprekidno je morao objašnjavati klijentima svoje firme za tehnološki razvoj da njegov nerazgovetan govor nije posledica pića. Nakon zahvata drhtanje je nestalo, kretanje mu se popravilo, a govor je postao izrazito jasniji. (Danas teško da uopšte možete primetiti da je bolestan.)

Ketlin Poston je bila zapanjena. Strogo uzevši, Parkinsonova bolest kod ljudi nikad nije bila savladana. Najbolje čemu se moglo nadati bilo je usporavanje napredovanja bolesti, a i to je bilo izuzetno retko. U aprilu 2013. godine Caregene je objavio rezultate eksperimenta. Neurturin je bio promašaj. Stanje pacijenata koji su primali lek nije se znatnije poboljšalo od onih u kontrolnoj grupi koji su dobili placebo – lažnu operaciju u kojoj je lekar načinio „ožiljke” na pacijentovoj lobanji kako bi se on osećao kao da je imao operaciju. Godine 2013. Caregene je kupila neka druga kompanija i rad na neurturinu za Parkinsonovu bolest nije nastavljen. Postonova je bila skrhana. Ali onda je pogledala datume i uočila nešto od čega se sledila. Majk Poulitik nije operisan. Dobio je placebo.

Na neki način su obojica, Poulitik i Medl, učestvovali u predstavi, onoj koju mi ljudi izvodimo hiljadama godina svaki put kad odlazimo isceljitelju u nadi da će on učiniti da se osećamo bolje. I baš kao što nas dobra pozorišna predstava može uvući tako da osetimo kako posmatramo nešto stvarno, teatar isceljivanja zamišljen je da nas uvuče time što u našem mozgu stvara snažna očekivanja. Ta očekivanja podstiče takozvani placebo efekat koji takođe može uticati na ono što se događa u našem telu. Naučnici decenijama znaju za placebo efekat i koriste ga kao kontrolu u ogledima s lekovima. Danas vide placebo kao prozor u neurohemijske mehanizme koji povezuju um s telom, verovanje s iskustvom.

Dodaj u omiljene tekstove?