Dobrodošli

• Naučnici su otkrili tajnu snage rimskih građevina, koje i dalje, posle 1.500 godina, ponosno stoje prkoseći zubu vremena.

Rimski recept za beton bila je mešavina vulkanskog pepela, krečnjaka (kalcijum-oksida), morske vode i grumenja vulkanskih stena. Taj materijal i dalje zajedno drži pristaništa, nasipe i luke.

Štaviše, suprotno modernim materijalima, drevne primorske strukture sa protokom vremena postaju sve jače.

Naučnici kažu da je to rezultat reakcije morske vode i vulkanskog materijala u cementu, jer se stvara potpuno novi materijal koji ojačava beton.

„Potrošili su mnogo vremena na razvoj ovoga. Bili su veoma inteligentni“, kaže Meri Džekson, geolog sa Univerziteta u Juti i koautor studije o rimskim građevinama objavljene u stručnom časopisu American Mineralogist.

Kako se navodi u istraživanju, Rimljani su bili veoma svesni prednosti svog betona.

Prethodna istraživanja otkrila su da čestice krečnjaka u svojim jezgrima sadrže aluminozni tobermorit, retku supstancu koja se izuzetno teško dobija.

Taj mineral, prema rečima Džeksonove, formirao se rano u razvoju betona, jer su krečnjak, morska vode i vulkanski pepeo reagovali zajedno na način koji je stvarao toplotu, pa su se vezivali još jače.

Međutim, sada su ona i njen tim otkrili još nešto.

„Vratili smo se nazad na beton i otkrili obilje tobermorita, koji 'raste' iz betona, često zajedno sa filipsitom (još jednim mineralom). To znači da se još jedan proces odigrava“, objašnjava Džeksonova.

Tokom vremena morska voda procurila je kroz beton i rastvorila vulkanske kristale i stakla, što je učinilo da se aluminozni tobermorit i filipsit kristalizuju.

Ovi minerali su u značajnoj meri ojačali beton i sprečili stvaranje i širenje pukotina u njemu, a strukture su sa vremenom postajale sve jače.

Nasuprot tome, moderni beton, baziran na portlandskom cementu, se ne menja nakon stvrdnjavanja, što znači da bilo koja reakcija sa materijalom u njemu stvara oštećenja.

Dodaj u omiljene tekstove?