Dobrodošli

• Većinu stvari koje danas znamo o mozgu otkrili smo zahvaljujući povredama ovog organa. Kada dođe do oštećenja nekog dela mozga, naučnici putem promena u ponašanju pacijenta mogu da utvrde za šta je bio zadužen taj deo.

To je bio slučaj i 1953. godine, kada su hirurzi izvršili operaciju na mozgu muškarca po imenu Henri Molison, kako bi uspostavili kontrolu nad njegovim epileptičnim napadima. Pacijentu je uklonjen hipokampus, struktura u obliku morskog konjica, koja se proteže na levoj i desnoj strani mozga.

Kada se probudio, Molison više nije mogao da pamti nove stvari, pa su lekari doneli zaključak da hipokampus ima ključnu ulogu u skladištenju sećanja.

Molisonov slučaj od tada je postao jedan od izučavanijih u medicinskoj istoriji, a ono što je zanimljivo jeste da ovaj čovek ipak nije bio u potpunosti lišen sposobnosti pamćenja. I dalje je mogao da uči fizičke veštine, i priseti se stvari koje je zapamtio ili iskusio pre operacije.

Naučnici su od tada smatrali da je glavna uloga hipokampusa skladištenje i povraćaj informacija do kojih smo došli u skorije vreme, dok su drugi delovi mozga zaduženi za dugoročno pamćenje. Odnosno, da se kratkoročna memorija prvo stvara u hipokampusu, odakle postepeno prelazi u neokorteks (deo mozga zadužen za pažnju i planiranje), a po završetku ovog procesa nestaje u potpunosti iz hipokampusa.

Ipak, neurolog Susumu Tonegava sa Tehnološkog instituta u Masačusetsu došao je sa svojim kolegama do zaprepašćujućeg otkrića - kratkoročna i dugoročna memorija nastaju tačno u isto vreme.

Tonegava je sa svojim timom tokom istraživanja koristio tehniku "engram ćelija", koju je razvio 2012. godine, i tehniku zvanu optogenetika, koja pomoću svetla aktivira i "isključuje" određene ćelije.

Tim je obeležio memorijske ćelije u tri dela mozga laboratorijskih miševa: hipokampusu, prefrontalnom korteksu (deo neokorteksa na prednjem delu mozga) i bazolateralnoj amigdali, odgovornoj za skladištenje emocionalnog konteksta memorija.

Naučnici su zatim rasporedili miševe u specijalne komore, i puštali im blage električne šokove. Glavna zamisao bila je stvaranje neprijatnog događaja, koji bi kasnije mogao da se reprodukuje kad god bi se miševi uplašili. Ako bi se "ukočili od straha", istraživači bi znali da su aktivirali pravu memoriju.

Dan nakon puštanja električnih šokova, tim je ustanovio da su "strašne" memorije bile uskladištene ne samo u hipokampusu, već i prefrontalnom korteksu. Ipak, postojala je bitna razlika: dok su sećanja u hipokampusu mogla da se povrate prirodnim putem, memorije u preftontalnom korteksu bile su "tihe". Istraživači su mogli da ih prizovu veštačkim putem, ali one se nisu aktivirali tokom normalnog povraćaja memorije.

U naredne dve nedelje, "tihe" memorijske ćelije postale su esencijalni deo procesa prizivanja strašnih događaja. Memorijske ćelije u hipokampusu su do tada "zanemele", ali nisu nestale. Istraživači su i dalje mogli da ih aktiviraju, i miševi bi se i dalje "zaledili od straha". S druge strane, memorijske ćelije u bazolateralnoj amigdali sve vreme su ostale iste. One su zadržavale sećanje i aktivirale se prilikom svakog prizivanja memorija.

To znači da mozak svaki put pravi neku vrstu rezervne kopije svakog nastalog sećanja, zbog čega postoji uverenje da sećanja zapravo nikada potpuno ne nestaju, i da će u slučaju oštećenja mozga biti moguće reaktivirati ta sećanja na drugi način, iz drugog dela mozga.

Dodaj u omiljene tekstove?