Dobrodošli

• Godine 1963, u periodu od nekoliko meseci, Zemlja je imala jednu zajedničku stvar sa Saturnom - prsten.

Naime, sa napretkom komunikacije na velikim udaljenostima u to doba, pojavili su se i određeni problemi.

Pedesetih godina mogli biste da pošaljete poruku s jednog kraja kontitenta na drugi u roku od nekoliko minuta zahvaljujući podvodnim kablovima i radarima sa dejstvom preko horizonta (eng. over-the-horizon radar), koji su odbijali radio signale u jonosferi.

Ipak, neretko se dešavalo da strani agenti onesposobe podvodne kablove, a zemaljske i solarne oluje poremete radio-signal.

Iz tog razloga, SAD su odlučile da isprobaju potpuno novu metodu - stvaranje ogromnog bakarnog prstena oko Zemlje koji će vršiti transmisiju signala brzinom munje, bez obzira na vremenske uslove.

Projekat je nosio naziv "Vestford", a ceo sistem trebalo je da funkcioniše ovako: raketa bi ispustila stotine miliona malenih bakarnih igala (dipolnih antena) u nisku Zemljinu orbitu, koje bi uz jonosferu bile dodatna potpora za odbijanje signala.

Ova zamisao pokazala se veoma uspešnom, pa su tako u prvim danima misije informacije stizale iz Kalifornije na Istočnu obalu SAD brzinom koja je u to vreme bila nezamisliva - 20 kilobajta u sekundi.

Ipak, sreća je kratko trajala. Nakon četiri meseca, bakarni prsten počeo da je se osipa, a iglice padaju na Zemlju.

Pravi problemi počeli su, međutim, kada su iglice počele da se grupišu u gomile.

Kada se kreće brzinom od osam kilometara u sekundi oko Zemlje, čak i najmanji predmet može da ima veliki uticaj. Uprkos tome što su iglice bile duge 1,8 centimetara i ne deblje od vlasi kose, u vakuumu su se lepile za svaki sličan metal, i spajale sa njim bez upotrebe toplote.

To znači da sve bakarne igle, koje već nisu pale na Severni ili Južni pol, i danas predstavljaju jednu od najvećih pretnji za svemirske letelice.

Godine 2001. objavljena je studija koja je pokazala da će nekoliko desetina gomila igala ostati u svemiru bar još nekoliko narednih decenija.

Dodaj u omiljene tekstove?