Dobrodošli

• Svakog poslednjeg vikenda u martu pomeramo sat u suprotnom smeru i koristimo takozvano letnje ukazno vreme. To je pitanje koje je regulisano zakonom u većini evropskih zemalja. Međutim, zašto se uopšte koristi ukazno vreme?

Ideja o uvođenju ukaznog vremena zasnovana je na astronomskoj okolnosti da u januaru sunce izlazi oko 8 sati, a zalazi oko 16, dok u julu, kad je dan znatno duži, izlazi pre 5, a zalazi posle 21 sat. Budući da ljudi svoje dnevne aktivnosti započinju u isto vreme cele godine, obično oko 7 sati, sredinom leta se tako "gubi" skoro dva sata dnevnog svetla.

Ideju da se to vreme nadoknadi prostim pomeranjem sata prvi je smislio Džordž Vernon Hadson (1867–1946), entomolog sa Novog Zelanda, koji je 1895. u radu pred Kraljevskim društvom u Velingtonu predložio letnje pomeranje vremena za dva sata. Međutim, ideja bi verovatno ostala zaboravljena da se istog predloga, nezavisno od Hadsona, deset godina kasnije nije dosetio britanski preduzimač i graditelj Vilijam Vilet (1856–1915).

Tokom jednog ranojutarnjeg jahanja po okolini Londona, Vilet je u leto 1905. godine primetio kako je sunce odavno izašlo, a veliki broj ljudi još spava. Znajući da se vreme sunčevog izlaska menja tokom godine i da u letnjim mesecima obdanica počinje ranije, Vilet je pokrenuo veliku kampanju za uvođenje takozvanog britanskog letnjeg vremena.

Neumorno lobirajući sve do Prvog svetskog rata, Vilet je pridobio neke liberalne poslanike u engleskom parlamentu, a za njegovu ideju se zagrejao i budući engleski premijer Vinston Čerčil. Međutim, nastradavši u epidemiji gripa, Vilet nije dočekao da ukazno vreme bude ozakonjeno.

No, njegov predlog je prihvatila Nemačka i 1916. prva zakonski uvela letnje računanje vremena, podstaknuta ratnom potrebom za uštedom uglja. Britanci su ih sledili 1921, a potom i gotovo sve evropske nacije i SAD. Ni danas ne postoji jedinstven, planetarni sistem prelaska na dogovoreno vreme i države to obično rešavaju lokalno – uglavnom se tokom izabranog vikenda časovnici pomeraju za jedan sat, ali je u nekim zemljama taj pomeraj samo pola sata. U Evropi, bez Islanda i Rusije, postoji takozvano evropsko letnje računanje vremena, koje se ukazno koristi i u Srbiji. Ono podrazumeva da se časovnici pomeraju svake poslednje nedelje u martu i novembru, prvo sa 2 na 3 sata, a potom, s jeseni, obrnuto.

Danas na svetu čak 110 od 192 države koristi letnje ukazno vreme (daylight saving time). Ono se ne koristi u Kini, Japanu, Južnoj Koreji i širom afričkog kontinenta, gde ova mera nikad nije stekla širu popularnost. No, u većem delu razvijenog sveta ovaj dogovor se smatra zgodnim načinom da se u letnjim mesecima, kad sunce prirodno zalazi kasnije, dnevna svetlost duže "zadrži".

Zbog pomeranja sata popodneva imaju više dnevnog svetla nego prepodneva, ljudi svoje aktivnosti obavljaju po danu pun sat duže, zbog čega su uglavnom i srećniji. No, to nije jedini razlog. Neke analize u SAD pokazuju da se pomeranjem časovnika štedi između 500 miliona i milijardu dolara godišnje.

Uz više dnevnog svetla, trgovački lanci i ugostitelji ostvaruju bolji promet, dok istovremeno raste broj sportskih aktivnosti i turističke organizacije beleže dodatan prihod. Zanimljivo je i da se broj saobraćajnih nesreća smanjuje za oko jedan odsto. Neka lokalna istraživanja pokazuju da je taj procenat i veći, što se objašnjava dužim periodom bolje vidljivosti.

Uz to, manje energije se troši na osvetljenje i grejanje, čime se tokom dužeg perioda, a prema istraživanju američkog ministarstva energije (DOE), postižu energetske uštede između 0,5 i 1 odsto. Kako se takav efekat ne bi izgubio zimi, kad sunce ponovo počne ranije da zalazi, svuda je do sada bilo ustaljeno i da se potom, u zimskim mesecima, sve vrati na prirodno, zimsko računanje vremena.

Ni danas ne postoji jedinstven, planetarni sistem prelaska na dogovoreno vreme i države to obično rešavaju lokalno – uglavnom se tokom izabranog vikenda časovnici pomeraju za jedan sat, ali je u nekim zemljama taj pomeraj samo pola sata. U Evropi, bez Islanda i Rusije, postoji takozvano evropsko letnje računanje vremena, koje se ukazno koristi i u Srbiji. Ono podrazumeva da se časovnici pomeraju svake poslednje nedelje u martu i novembru, prvo sa 2 na 3 sata, a potom, s jeseni, obrnuto.


Danas na svetu čak 110 od 192 države koristi letnje ukazno vreme (daylight saving time). Ono se ne koristi u Kini, Japanu, Južnoj Koreji i širom afričkog kontinenta, gde ova mera nikad nije stekla širu popularnost. No, u većem delu razvijenog sveta ovaj dogovor se smatra zgodnim načinom da se u letnjim mesecima, kad sunce prirodno zalazi kasnije, dnevna svetlost duže "zadrži".
Zbog pomeranja sata popodneva imaju više dnevnog svetla nego prepodneva, ljudi svoje aktivnosti obavljaju po danu pun sat duže, zbog čega su uglavnom i srećniji. No, to nije jedini razlog. Neke analize u SAD pokazuju da se pomeranjem časovnika štedi između 500 miliona i milijardu dolara godišnje.
Uz više dnevnog svetla, trgovački lanci i ugostitelji ostvaruju bolji promet, dok istovremeno raste broj sportskih aktivnosti i turističke organizacije beleže dodatan prihod. Zanimljivo je i da se broj saobraćajnih nesreća smanjuje za oko jedan odsto. Neka lokalna istraživanja pokazuju da je taj procenat i veći, što se objašnjava dužim periodom bolje vidljivosti.
Uz to, manje energije se troši na osvetljenje i grejanje, čime se tokom dužeg perioda, a prema istraživanju američkog ministarstva energije (DOE), postižu energetske uštede između 0,5 i 1 odsto. Kako se takav efekat ne bi izgubio zimi, kad sunce ponovo počne ranije da zalazi, svuda je do sada bilo ustaljeno i da se potom, u zimskim mesecima, sve vrati na prirodno, zimsko računanje vremena.

Dodaj u omiljene tekstove?