Dobrodošli

• U prošlom veku svaka generacija odrastala je u ljude inteligentnije od svojih roditelja. Na standardnim testovima inteligencije, koje su deca polagala u većini zemalja razvijenog sveta, prosek bi se svakih nekoliko godina pomerao naviše. Ono što je bio prosečan IQ 1950. godine daleko je ispod proseka izmerenog 1980. godine.

Taj fenomen dobio je ime Flinov efekat, prema naučniku Džejmsu Flinu, Novozelanđaninu koji je jedan od prvih primetio ovaj trend. Kako se testovi inteligencije redovno standardizuju, kako bi se procenio prosek i odstupanja, tako bi svaka generacija postizala identične rezultate na testovima. Tek kada su Flin i kolege odlučili da uporede rezultate iz više generacija, shvatio je da se prosek pomera nagore.

Svake decenije prosečan koeficijent inteligencije bio bi veći za oko tri boda. Ono što je 1980. godine bio IQ 100, meren 1930. godine bio bi IQ 115.

Flinov efekat vredeo je tokom većeg dela 20. veka. Svaka generacija postajala je sve inteligentnija, ali sve više podataka ukazuje na zabrinjavajući kraj ovog trenda i preokret u drugom smeru. Kolektivni koeficijent inteligencije, čini se, počeo je da opada širom sveta.

Šta se dogodilo?

Od početka devedesetih godina prošlog veka do danas koeficijent inteligencije počeo je da pada širom razvijenog sveta. Ovaj trend prvi su primetili norveški naučnici, koji su proučavali rezultate testova inteligencije vojnih regruta između 1950. i 2002. godine. Podaci iz prošlog veka većinom su bili u skladu sa Flinovim efektom, ali sredinom devedesetih Flinov efekat je nestao i koeficijent inteligencije počeo je da opada.

Usledile su zabrinjavajuće potvrde novog trenda, dobijene iz podataka o inteligenciji danskih regruta, potom podaci iz Ujedinjenog Kraljevstva koje je prikupio sam Flin. Prema studiji iz 2009. godine prosečan koeficijent inteligencije 14-godišnjih Britanaca pao je za oko dva boda između 1980. i 2008. godine.

Prema svim dostupnim podacima, Flinov efekat počeo je da usporava u osamdesetim godinama prošlog veka, i potpuno je nestao u devedesetim. Čovečanstvo je, čini se, došlo do vrhunca kolektivne inteligencije.

Da bismo znali zašto je nestao, bilo bi dobro znati šta ga je uopšte uzrokovalo. Uticaj gena na inteligenciju je dosta značajan, ali nije presudan.

Jednako važni za razvoj inteligencije su spoljni faktori - okruženje u kojem odrastamo, ishrana, to koliko smo često bolesni, podsticajna i stimulativna okolina, i brojni drugi faktori. Inteligencija može da se uporedi sa visinom. Tokom prošlog veka generacije su takođe odrastale u sve više i više, dok je prosečna visina rasla.

Iako se geni za visinu nisu menjali, kao ni za inteligenciju, deca su odrastala u sve zdravijem okruženju, sa sve manje zaraznih bolesti, sve boljom ishranom i sve boljim obrazovanjem.

Promene u društvu dovele su do drugačijeg ispoljavanja gena, zbog kojih smo postajali sve viši i inteligentniji.

Koje teorije objašnjavaju pad?

Kontroverzni naučnik Ričard Lin veliki je zagovornik disgenike, pojma obrnutog od eugenike. Prema njegovom mišljenju, do pada u koeficijentu inteligencije dolazi zato što ljudi sa nižim koeficijentom inteligencije u modernom društvu imaju više dece.

Lin za pad inteligencije okrivljuje i imigrante iz zemalja u kojima je prosečan koeficijent inteligencije niži nego u zemljama u kojima je opažen pad, poput Britanije, Norveške i Danske, ali najnovija norveška studija opovrgla je njegove tvrdnje ukazujući na vrlo uverljive argumente da su i Flinov efekat i njegov preokret uslovljeni faktorima životne sredine.

Kako da znamo da je kriva sredina?

Norveški naučnici Bernt Bratsberg i Ole Rogeberg proučavali su razvoj koeficijenta inteligencije i u pojedinim porodicama - između braće i sestara koji pripadaju različitim generacijama, i otkrili da promena Flinovog efekta pogađa i porodice, a ne samo prosek cele populacije.

Primera radi, brat i sestra rođeni posle 1990. godine, između kojih je deset godina razlike, imaće u proseku između pola i dva boda razlike u koeficijentu inteligencije, pri čemu mlađi brat ili sestra ima manji IQ.

Norveški naučnici proučili su i eliminisali sve druge mogućnosti, poput većeg broja dece rođene u porodicama čiji roditelji imaju prosečan ili niži IQ, ili uticaja migracija, za koji su zaključili da je zanemarljiv.

Inteligencija mlađih generacija pada, oko dva boda svakih deset godina, i nisu krivi ni disgenika, ni migranti, već se taj pad primećuje u svakoj prosečnoj porodici. Jedino preostalo objašnjenje jeste da postoji nešto u sredini u modernom društvu što decu sputava u razvoju.

Šta bi moglo da zaglupljuje decu?

Flin pretpostavlja, iako za to još nema nikakvih konkretnih dokaza, da je kultura mladih stagnirala, ili da se doslovno zaglupila. Izražava i zabrinutost da se kultura mladih danas fokusira primarno na mobilne telefone, računare i video-igre umesto na čitanje i međusobne razgovore.

Svetska zdravstvena organizacija (WHO) ima još jedno jednostavnije i jezivije objašnjenje: porast zagađenja vazduha. Zagađenje vazduha je danas globalno, a procenjuje se da porast mikročestica u vazduhu utiče na zdravlje čak 90% svetske populacije.

Globalno zagađenje moglo bi da bude odgovorno za usporavanje i zaustavljanje razvoja mladih. Ako nešto hitno ne učinimo, pitanje je kakav ćemo svet ostaviti svojoj deci, ali i kakvu ćemo decu ostaviti tom svetu.

Dodaj u omiljene tekstove?