Dobrodošli

• Da li smo zaista isprogramirane mašine, koje funkcionišu preko strujnih kola koja ne možemo da izmenimo i živimo život predodređen mozgom sa kojim smo rođeni ili smo sposobni da prespojimo i reprogramiramo um i kontrolišemo sopstveni život?

Neuronaučnica Hana Kričlou pita se šta nam najnovija istraživanja o mozgu govore o našoj slobodnoj volji, onom što je nasleđeno u odnosu na ono što je stečeno.

Mozak odrasle osobe nije nepromenljiv
U začetku neuronauke, načelo da su svi neuroni u mozgu nastali pre rođenja i da je nemoguće popraviti oštećen mozak bilo je opšteprihvaćeno.

Godinama su neuronaučnici pretpostavljali da je struktura mozga odraslog čoveka nepromenljiva. Drugim rečima, bili smo upućeni samo na ono što imamo.

Ali šezdesetih godina prošlog veka taj stav počeo je da se menja.

Novo eksperimentalno istraživanje ukazalo je upravo na suprotno: postojali su dokazi da bi mozak zapravo mogao da bude plastičan, odnosno da može da se prilagođava, raste, pa čak i regeneriše.

Lečenje mozga

Kasniji eksperimenti dokazali su da mozak zadržava mogućnost promene velikog obima, u strukturi i funkciji, čak i u šezdesetim, sedamdesetim i osamdesetim godinama.

Jedna od najvažnijih promena je neurogeneza - rast novih neurona iz neuronskih matičnih ćelija kod odrasle osobe.

"To pruža ogroman potencijal za našu sposobnost izlečenja", kaže Šeron Begli, američka novinarka i autorka knjige Plastični mozak.

Zbog toga metode lečenja kao što su Kognitivina bihevioralna terapija (CBT) - oblik govorne terapije, mogu da vam pomognu da se izborite sa sopstvenim problemima promenivši način na koji razmišljate i ponašate se.

Podsticanje neuroplastičnosti, odnosno sposobnosti mozga da se neprestano menja, moglo bi da pomogne ljudima.

"Kad nas uče da o našim životnim iskustvima razmišljamo drugačije, tokom ovakve vrste psihološke intervencije, to zapravo može da se odrazi i na strukturu i na funkciju mozga", kaže Šeron.

Ali čuvajte se onoga što Šeron zove "neuro-hajpom" - verovanjem da možemo da promenimo sve u vezi s našim mozgom, jer to može da nam se obije o glavu.

Šta se desi kad neko ne uspe „razmišljanjem" da prebrodi depresiju ili traumu? "Hoćemo li ih optužiti da nisu mislili prave misli?", pita se Šeron.

"Ideja da sve što je pošlo po zlu u mozgu može da se popravi definitivno je korak previše", kaže Šeron.

Šta plastičnost znači za rodne uloge

Biološki determinizam može da kategoriše i ozbiljno ograniči pojedince.

Na primer, mogli bismo da pripišemo mnoge aspekte ponašanja rodnim stereotipima - neki ljudi zaista veruju da vaši polni hromozomi utiču na to kako se ponašate.

"Žene su iracionalne, a muškarci neemotivni? Neće biti", kaže Đina Ripon, kognitivna neuronaučnica i autorka knjige Rodno podeljeni mozak.

Đina je u pitanje dovela ideju da se mozgovi muškaraca i žena razlikuju i da su te razlike nepromenljive. Ona je otkrila da nema ničeg u ljudskoj biologiji što bi opravdalo ideju da u mozgu postoje rodne razlike.

Umesto toga, Đina kaže da su ljudi navedeni na razvijanje "muškog mozga" ili "ženskog mozga" zbog svih iskustava koje su nakupili tokom životnog veka a koje su im govorile da njihove sposobnosti i ponašanje određuje rod.

"Mozak je mnogo aktivniji akter u svetu nego što smo ikad bili svesni", kaže ona, "i zato svet i ono što postoji u svetu ima mnogo veći uticaj nego što smo ikad mogli i da zamislimo."

Prilagodljivost mozga funkcioniše u oba smera i, prema Đini, ta ista ideja plastičnosti, za koju sada znamo da traje od rođenja do poodmaklih godina, mogla bi da nam pomogne da pobegnemo od prevaziđenih i zastarelih predrasuda o rodu i ograničenja koja ona nameću.

Plastičnost i roditeljstvo

Kad ste suočeni sa roditeljskim odlukama, ume da bude prilično utešno misliti da je život, do određene mere, nepromenljiv.

Nasleđeno, za razliku od stečenog, moglo bi da pomogne roditelju da se izbori sa pritiskom života u doba opterećenosti donošenjem odluka i beskrajnom roditeljskom strepnjom.

Dakle, ukoliko je stečeno toliko važno, da li roditelji treba više da se brinu oko toga kako vaspitavaju decu?

Plastičnost mozga bi za roditelje takođe mogla da bude izvor optimizma, kaže Đina: "Ukoliko ne puštamo Mocarta našoj novorođenoj bebi, ona i dalje može kao dete da ima časove muzike i čak nauči da svira klavir kao odrasla osoba."

Plastičnost znači bezbrižniji i pozitivniji stav prema ljudskom potencijalu - svet u kom su mozgovi dece više prazna ploča, rasterećeni sudbine genetskog nasleđa.

Koliko zaista mozak može da bude plastičan?
Naš mozak se menja svaki dan. Svaki put kad naučite nešto novo ili pomislite neku novu misao, vi stvarate i konsolidujete nove neuronske veze u vašem mozgu, gradeći u njemu novu fizičku strukturu.

Ali koliko možemo da očekujemo da ćemo da se promenimo?

"Većina važnih promena dešavaju se na mikro planu; to su male promene na nivou sinaptičkih veza između pojedinačnih neurona", kaže Kevin Mičel, neurogenetičar sa dablinskog Triniti koledža u Irskoj, "tu se formiraju naša sećanja", na primer.

U svojoj knjizi, Urođeno, Kevin kaže da možda ne bi bilo loše neprestano nas podsećati da "plastičnost mozga nije neograničena" i da budemo skeptičniji prema ideji da "na makro planu možemo da iskusimo transformacije koje mogu da promene našu ličnost".

"Trebalo bi da vagamo dokaze malo opreznije", kaže Kevin, i da budemo nepoverljivi prema ideji da "možemo da promenimo sve što želimo, da smo slobodni da zbacimo sve okove vlastite genetske sudbine i pretvorimo sebe u onakvu osobu kakvu želimo da budemo."

"Mi stalno koristimo svoj mozak. Sve vreme koristimo auditivne i vizuelne delove našeg mozga", kaže on, "a opet oni nisu konstantno sve veći. Kad bi svaki deo mozga koji koristimo sve vreme postajao sve veći, naše lobanje bi u nekom trenutku eksplodirale."

Takođe, ono što istraživanje poput Kevinovog pokazuje jeste da stepen do kog je naš mozak plastičan je, da ironija bude veća, određen našim genima.

Možda je samo nekolicina nas rođeno sa pravim genima koji pružaju potencijal za rast našeg hipokampusa.

Dodaj u omiljene tekstove?