Dobrodošli

• Često možemo da čujemo da svako od nas ima dvojnika negde na planeti. Šta na to kaže nauka? Je li takva podudarnost moguća i, ako jeste, koja je verovatnoća? Jesu li dvojnici uistinu baš to ― dvojnici?

Ideja o tome da negde daleko postoji osoba s kojom ne delimo genetski materijal i koja uprkos tome izgleda identično kao mi nije novina usađena u svest modernog čoveka pod uticajem holivudskih filmova ― ona je intrigirala brojne generacije naših predaka.

Ovaj fascinantan koncept seže i do egipatske mitologije, u kojoj se pojavljuje ka, opipljivi "duh dvojnik" koji nosi ista sećanja i osećanja kao osoba kojoj pripada. Ka je, zapravo, deo čovečije duše ― jer su drevni Egipćani verovali da je ona sastavljena od devet delova, i to njen vitalni deo.

U istoriji su ostale zabeležene tvrdnje velikih umova da su sreli svog dvojnika: Gete je zapisao da je dvaput video svog dvojnika kako jaše konja, Meri Šeli je u pismu prijateljici otkrila da je njen pokojni suprug i pesnik Persi Šeli video čoveka koji mu je bio identičan. Bilo sve to istina ili plod fikcije, svedoci smo da od pojave društvenih mreža s vremena na vreme saznajemo za ljude iz različitih krajeva sveta koji izgledaju gotovo kao preslikane ličnosti iz svetskog šou-biznisa ili da se dvoje identičnih ljudi s različitih kontinenata pronađe zahvaljujući naprednim softverima zasnovanim na tehnologiji prepoznavanja lica.




Verovatnoća za to bila je svakako manja u Geteovo vreme, ali sa sedam milijardi ljudi na planeti nije nemoguće da ćemo sresti nekoga ko nam je fizički zapanjujuće sličan, smatraju naučnici. Biološkinja Tegan Lukas s Univerziteta u Adelejdu analizirala je lica četiri hiljade ljudi, upoređivala ih i merila osam određenih karakteristika (mada nije otkrila koje su), nakon čega je sa svojim timom objavila studiju u kojoj tvrdi da verovatnoća da će dve osobe izgledati identično po svih tih osam karakteristika iznosi jedan prema bilion. Drugim rečima, postoji matematička verovatnoća da se rode dvojnici iako je vrlo, vrlo niska.

Ljudsko lice je izvanredno jedinstveno. Razmislite o tome ― verovatnoća mora biti prilično niska jer biste se u suprotnom stalno sudarali s ljudima koji izgledaju kao svi, a ne sudarate se ― kaže ser Volter Bodmer, profesor humane genetike Univerziteta u Oksfordu.

Ovaj zanimljiv rezultat može se objasniti čuvenom teoremom beskonačnog majmuna: stavite beskonačno mnogo majmuna pored beskonačno mnogo pisaćih mašina, neka tu sede beskonačno dugo i u nekom trenutku će nasumičnim udaranjem i skakanjem po mašini neki od njih napisati Šekspirova sabrana dela. U skladu s tim, što je više ljudi na Zemlji, veća je verovatnoća da će se gotovo identična kombinacija gena ponoviti i da će dve osobe koje nisu rodbinski povezane imati identično lice.


Majkl Šijan, profesor neurobiologije na Univerzitetu Kornel, sproveo je pre nekoliko godina istraživanje čiji su rezultati pokazali da su naša lica evoluirala zbog važnosti individualnosti za ljudsku vrstu. "Ljudi su izuzetno različiti, ali to ne vidite kod drugih vrsta", kaže Šijan.

I, zaista, ako dok hodate ulicom obratite pažnju na lica prolaznika, mogućnost da ćete videti više njih koji poprilično liče, a kamoli da izgledaju isto gotovo da ne postoji, dok će skoro svaka krava, mačka ili veverica koje pogledate biti identične. Kako ističe Šijan, većina vrsta koristi miris i sluh da identifikuje druga živa bića, dok se ljudi oslanjaju pre svega na vid. Štaviše, imamo poveći deo mozga koji služi baš za to ― fusiformno područje lica, koje se nalazi u temporalnom režnju, a mi ga, kao društvene životinje, i te kako koristimo.



Forenzičar i stručnjak za prepoznavanje lica Univerziteta u Vašingtonu Danijele Podini ne veruje u dvojnike, ali priznaje da je takva slučajnost statistički moguća. On napominje da čak i u tom slučaju na naše verovanje da dvoje ljudi izgleda identično utiču naša iskustva.
Šta se zapravo događa u trenutku kad prepoznajemo lice?

Svaki deo nečijeg lica mozak registruje kao šifru, a na to kako vidimo ostatak lica utiču veličina i položaj očiju. Zato će jedna osoba tumačiti šifru redosledom oči-usta-nos, a druga nos-usta-oči, odnosno primarno se fokusiramo na različite delove lica, zbog čega svi jedni druge vidimo različito. Sam koncept dvojnika ova činjenica čini manje verodostojnim.



Ipak, događa se da većini određeno dvoje ljudi izgleda kao da su, ako ne dvojnici, makar blizanci.

"Statističko objašnjenje bi glasilo da ako promešate karte dovoljno puta, u nekom momentu ćete dvaput podeliti iste", napominje Šijan.



Iako su ovakvi slučajevi retki, jedan uporan čovek uspeo je da pronađe čak 100 primera (neke ste imali prilike da vidite u ovom članku)!
Kanadski fotograf Fransoa Brunel tragao je 12 godina za parovima dvojnika i pronašao čak dve stotine ljudi, koji su mu potom pozirali za umetnički projekat koji je nazvao I’m Not a Look-Alike. Parovi različitih životnih razdoblja, porekla, čak i etničke pripadnosti i pola stali su ispred njegovog objektiva zagrljeni, kako snimaju porodične portrete, kao da nisu potpuni neznanci.


Autor teksta: Tamara Sorak Ranković

Dodaj u omiljene tekstove?