Dobrodošli

• Daljinski upravljač za televizor nastao je iz jednog prostog razloga – želje jednog čoveka da utiša reklame koje su mu kvarile uživanje u gledanju televizije.

Sve je počelo sa nečim sa čim televizijski gledaoci 21. veka još uvek mogu da se identifikuju - besom na reklame.

Pedesetih godina prošlog veka u Americi, predsednik Zenit elektroniksa Judžin F. Mekdonald postavio je izazov inženjerima svoje kompanije: mrzeo je što mora da trpi reklame.
Želeo je uređaj koji će mu omogućiti da ih utiša ili da se prebaci na neki drugi kanal (gde je, uz malo sreće, u tom trenutku išlo nešto drugo a ne reklame).

I tako je rođen daljinski upravljač kakav poznajemo danas.

Mekdonaldova želja pokrenula je revoluciju, promenivši način na koji gledamo televiziju - manje kao pasivni posmatrači, a više kao surovi kontrolori.

Ako nam se ne sviđa ono što gledamo, novi kanal udaljen je na samo jedan klik od nas.

Zenitov uređaj koji je promenio sve zvao se Flešmatik, dizajnirao ga je inženjer Judžin Poli i prvi put je pušten u prodaju 1955. godine.
"On nije bio inženjer elektronike, već mehanike", kaže za Polija Džon Tejlor, kućni istoričar Zenita i direktor za medije u njegovoj roditeljskoj kompaniji LG.

"Zato je uređaj bio uglavnom mehanički."

Bilo je uređaja koji su mogli da menjaju televizijske kanale i ranije, ali oni su bili povezani sa samim televizorom - praktično preko pupčane vrpce.

Najslavniji od tih je bio Zenitov Lejzi bouns.

On je korisniku omogućavao da uključi ili isključi televizor i da menja kanale - ali ne i da utiša nestašne reklame.

Flešmatik je bio potpuno odvojen od TV ekrana.

Koristio je "izvor svetla usmeren ka senzoru u svakom uglu televizijskog ekrana", laže Tejlor.

"To je omogućavalo gledaocu da utiša zvuk, prebaci kanal ulevo ili udesno, i sve to osvetlivši dugme na ekranu."

U skladu sa opsesijom iz pedesetih godina svemirom i modernim dizajnom, Flešmatik je izgledao kao nešto što bi Fleš Gordon možda upotrebio protiv neke vanzemaljske pretnje.

"Bila je to era Sputnjika i Baka Rodžersa", kaže Tejlor.

"Izgledao je kao mali zeleni laserski pištolj."

Postojao je, međutim, jedan veliki problem sa Zenitovim sokoćalom za svemirsko doba.
Ta četiri senzora u uglovima bili su osetljivi na više od svetla koje bi odaslao televizijski gledalac iz vlastite ruke.

"U zavisnosti od toga gde vam se nalazi televizor u vašoj dnevnoj sobi, dok je izlazilo Sunce ono je zapravo moglo da uključi TV ili menja kanale", kaže Tejlor.

Ono što je izgledalo kao dečja igračka zapravo je imalo prilično odraslu cenu.

"Flešmatik je dodavao 100 dolara na cenu televizijskog aparata", kaže Tejlor, "a to je bilo u vreme kad ste mogli da kupite auto za 600 dolara."

Zenit se vratio za crtaću tablu - ovaj put za crtaću tablu jednog od njegovih inženjera elektronike, fizičara Roberta Adlera.

Adlerov izum ratosiljao se svetlećeg zraka Flešmatika. On je morao da smisli neki potpuno nov način komunikacije između daljinskog upravljača i televizora.

Jedna ideja bili su radio talasi, ali to je odbačeno vrlo rano, kaže Tejlor.

"Ako živite u stambenoj zgradi, mogli ste da počnete da menjate kanale na televizoru u susednom stanu baš kao i u svom."

Adlerovo rešenje? Upotrebi zvuk.
Novi Zenitov daljinski, nazvan Svemirska komanda, bio je ultrazvučni daljinski koji je koristio čekiće što udaraju po aluminijumskim pločicama u daljinskom upravljaču.

One su odzvanjale na određenim frekvencijama - nateravši televizor da se uključi ili isključi, da menja kanale ili da utiša ili aktivira zvuk.

Novinar za kulturu Stiven Bešlos kaže da su daljinski upravljači kao što je Svemirska komanda bili elegantni i prosti."

Ključ njihove privlačnosti je, mislim, u njihovoj jasnoći namene. Imali su svega nekoliko funkcija i korisnik je mogao da uživa u prostoj, lakoj operaciji.

"Bio je daleko od mnogih naših današnjih komplikovanih daljinskih upravljača."

Svemirska komanda izgledala je kao rekvizit iz Zvezdanih staza, sa samo četiri istaknuta dugmića - nebo i zemlja u odnosu na današnje uređaje koje naguravaju nekoliko desetina dugmića na tanku pravougaonu plastiku.

Dugmići su udarali u pločice maltene uz zvuk tih kao šapat (stekao je nadimak Kliktaš), ali su najavili eru ultrazvučnih daljinskih upravljača - metod koji se koristio sve do većeg dela osamdesetih.

Frekvencije korišćene u daljinskim upravljačima kao što je Svemirska komanda bile su suviše visoke da bi ih registrovalo ljudsko uho, ali su bile razaznatljive među životinjama kao što su psi i mačke.

Sećam se kako su moj stariji brat i sestra jurili mačke kod dede i bake po kući sa jednim takvim uređajem.

Tejlor kaže da postoji apokrifna anegdota u Zenitu da bi se tokom testiranja jedna laboratorijska asistentkinja trznula svaki put kad je uređaj aktiviran zbog njenog osetljivog čula sluha.

Daljinski upravljači nisu imali više od tek nekoliko dugmića sve do sredine sedamdesetih. Štaviše, BBC je bio taj koji je stvorio potrebu za komplikovanijim uređajem.

On je 1974. godine u Velikoj Britaniji pokrenuo Sifaks - tekstualnu uslugu koja je iskorišćavala slobodan prostor na analognim TV frekvencijama.

Bilo je, međutim, nemoguće za većinu televizijskih gledalaca da dozovu stranice sa vestima, sportom i finansijskim informacijama uz pomoć običnog daljinskog upravljača.

Morao je da se napravi novi, koji će imati prostora za numeričku tastaturu (da bi mogli da se pozovu različiti brojevi stranica) i da bi moglo da se prebacuje sa tekstualne usluge na normalan TV.

Daljinski upravljač kakav poznajemo danas počeo je lagano da poprima oblik.

Na scenu stupa nova faza daljinskog upravljača. Sve veća potreba za više i više funkcija dovela je do toga da dizajneri traže različite načine za komunikaciju sa TV prijemnikom.

Otišli su korak dalje putem infracrvenog svetla.

Odjednom je daljinski upravljač koji koristite postao tiši od šapata (a nadimak Kliktaš postao je tako suvišan).

Ali tokom osamdesetih i devedesetih, uz uspon kablovske televizije i eksplozije pomoćnih uređaja kao što su video rekorderi, DVD plejeri i igračke konzole, daljinski upravljač je postao… prilično pretrpan.

U članku za Slejt iz 2015. godine, autor je analizirao nagli porast broja dugmića na uređaju koji je trebalo da nam štedi vreme.

"Previše je dugmića… na mom noćnom stočiću nalazi se 92 komada, da budem sasvim precizan, složenih u gumene redove, u sedam različitih boja, sa preklapajućim natpisima koji variraju u tonu od jasnih i agresivnih ("POWER", "FREEZE") do krotkih i misterioznih ("SUR", "NAVI")", napisao je on.

"Prebrojao sam dugmiće koje sam zapravo koristio - ne one koje sam najčešće pritiskao, već sve one koje sam uopšte koristio. I ta brojka je bila 34. Imao sam višak od skoro pedesetak dugmića."

"Dolazak kablovske televizije osamdesetih, sa desetinama i desetinama, pa čak i stotinama kanala, najavio je novu eru u kojoj su daljinski upravljači koji mogu da se programiraju morali da obavljaju razne funkcije i na širokom dijapazonu televizora", kaže Bešlos.

"Daljinski upravljači, kao i sam sistem kablovske televizije - postali su teži za rukovanje", kaže on.

Ali stvari su se nedavno promenile.

Možda se vraćamo u zlatno doba daljinskog upravljača - delom zbog činjenice da više ne gledamo toliko televiziju na našim televizorima, a daljinski upravljači koje koristimo ne moraju nužno da se drže u rukama.

"Ne samo da se krećemo ka mogućnosti da koristimo naše telefone za upravljanje našim kućnim aparatima, već počinjemo da imamo bežične uređaje koji primaju verbalne komande", kaže Bešlos.

"Umesto da tražim svoj daljinski ispod sofe ili u njenim procepima, samo treba da kažem daljinskom koju emisiju ili kanal želim da gledam na svom TV ekranu.

"Kao nekom ko trenutno ima oko sedam daljinskih upravljača razbacanih po stanu, to mi deluje kao napredak."

Jedina loša strana ove nove verzije?

Mnogo je teže ostvariti vaše svemirske fantazije o Flašu Gordonu.

Dodaj u omiljene tekstove?