Dobrodošli

•

Zamislite da je došao dan kada su opservatorije potvrdile da je asteroid na putu ka Zemlji; države koje imaju svemirski programe saglasne su da mora biti zaustavljen. Šta će se desiti nakon toga, zavisi od vremena koje nam je na raspolaganju. Nijedna mogućnost nije jednostavna, a jedna od njih čak podrazumeva upotrebu nuklearnog oružja.

Veliki udari asteroida su retki. Poslednji takav udar, koji je mogao da izazove velike ljudske gubitke, bila je Tunguska eksplozija 1908. godine, u kojoj je, najverovatnije, meteorit eksplodirao oko 10 kilometara iznad udaljene sibirske oblasti.

Ova vrsta udara se događa svakih nekoliko vekova. Sibir je, međutim, daleko, a retki stanovnici raspoređeni su širom velike oblasti. Da je isti objekat stigao četiri-pet sati kasnije, Sankt Peterburg bi se suočio s nečim što odgovara “megatonskoj” nuklearnoj eksploziji.

Slabiju varijantu ovog košmarnog scenarija doživeli smo 2013, kada se meteor desintegrisao na visini od 30 kilometara iznad Čeljabinska, na zapadu Rusije, i kada je povređeno 1.400 ljudi. Eksplozija je imala razornu snagu oko 500 kilotona ili 30 bombi bačenih na Hirošimu, ali je meteor eksplodirao dovoljno visoko da ne izazove veća oštećenja infrastrukture. Ovakvi udari su mnogo češći i događaju se oko tri puta godišnje, uglavnom iznad okeana ili u udaljenim područjima, tako da ih obično i ne registrujemo. Pitanje, dakle, nije da li će do udara doći, već kada.

Vlade ozbiljno shvataju opasnost i već su preduzele prve korake kako bi sprečile opasan udar. Nasa je u januaru osnovala Kancelariju za koordinaciju planetarne odbrane (PDCO), neku vrstu računarskog centra za posmatranje asteroida i saradnju s drugim svemirskim agencijama kako bi se razmotrile mogućnosti reagovanja u slučaju da se velika svemirska gromada nađe na kursu prema Zemlji.

“Pokušavamo da detektujemo sve što bi moglo biti pretnja godinama, ako ne i decenijama, unapred”, kaže Lindli Džonson iz PDCO. Tek kada se identifikuje opasan asteroid, pristupa se konkretnim planovima za njegovo zaustavljanje.

Planetarni bilijar

Najjednostavnija metoda je neka vrsta planetarnog bilijara. Svemirska sonda koja nosi težak objekat (ili sama sonda) lansira se kako bi udarila u asteroid i skrenula ga s kursa.

U okviru zajedničke misije Evropske svemirske agencije (ESA) i Američke svemirske agencije (NASA) ova tehnologija će biti testirana u narednih nekoliko godina, pod imenom Asteroid Impact and deflection (Aida), a obuhvataće dve svemirske letelice: Asteroid Impact Mission (Aim), koja će biti lansirana krajem 2020, i Double Asteroid Redirection Test (Dart), koja će biti lansirana 2021.

Godine 2022. one bi trebalo da stignu do dvojnog (binarnog) asteroida 65803 Didymos, koga prati Didymoon (Didymosov mesec). Didymos je dugačak oko 780 metara, a Didymoon oko 170 metara. Manji od dva asteroida napravi krug oko većeg na svakih 11,9 sati, a udaljeni su jedan od drugog svega 1.100 metara. Svemirska letelica Aim srešće se sa asteroidom i analizirati njegov sastav. Kada stigne Dart, udariće u Didymoon, a Aim će posmatrati kako to utiče na orbitu manje stene.

Ova misija ima za cilj da utvrdi koliko tačno možemo da pomerimo asteroid bez izlaganja opasnosti od toga da ćemo ga poslati na opasnu putanju, što je mali korak na putu do konkretnog preusmeravanja.

Ova tehnologija je najbolje usavršen, jer su ljudi već pokazali da mogu da stignu do asteroida: Nasinom misijom svemirske sonde Dawn (Zora) do Cerere i Esinom Rozetom do komete 67P Čurjumov-Gerasimenko.

Gravitacija

Pored metode skretanja putem udara, postoji mogućnost korišćenja gravitacije, tako što bi se relativno veliki svemirski brod lansirao u orbitu oko asteroida kako bi asteroid pod uticajem sile gravitacije oba objekta bio nežno gurnut na drugu putanju. Prednost ove metode je što je dovoljno da pošaljete svemirski brod na to mesto.

Međutim, ključni element u obe metode jeste vreme. Potrebno je oko četiri godine da se svemirska misija izvan Zemljine orbite postavi na noge, a svemirskoj letelici će biti potrebno još godinu-dve da stigne do relevatnog asteroida. Ako ne bude toliko vremena, možda ćemo morati da preduzemo nešto drugo.

Laser

Ćičeng Džang, fizičar sa Univerziteta Kalifornije u Santa Barbari veruje da je odgovor u laseru. Laser ne bi razneo asteroid poput “Zvezde smrti”, već bi doveo do toga da mali deo površine ispari.

Iako se ova metoda na prvi pogled ne čini naročito efikasna, treba imati na umu da, ukoliko se reaguje na vreme, čak i blago gurkanje može da pomeri putanju nebeskog tela koje kruži za više hiljada kilometara. Džang kaže da je prednost ove metode u tome što veliki laser može da bude u Zemljinoj orbiti i što neće morati da juri za asteroidom. Laser snage reda veličine gigavata, koji ispaljuje zrake oko mesec dana, mogao bi da pomeri asteroid veličine 80 metara - poput onog u Tunguskoj eksploziji - za oko dva Zemljina radijusa, odnosno oko 12.800 kilometara. To je sasvim dovoljno da se izbegne sudar.

Druga mogućnost je slanje svemirske letelice opremljene slabijim laserom, ali bi u tom slučaju on morao da stigne do asteroida i prati ga na relativno maloj udaljenosti. Budući da bi laser bio manji - reda veličine 20 kilovata - morao bi da bude aktivan godinama, mada Džangove simulacije navode na zaključak da satelit koji prati asteroid, ako do njega stigne 15 godina ranije, moga da ga pomeri na potrebnu udaljenost.

Džang ističe da praćenje asteroida ili komete u orbiti nije tako lak zadatak kao što se čini, čak i ako je to već rađeno. “Rozeta je prvobitno trebalo da stigne do druge komete (46P), ali je zbog odlaganja lansiranja promenjeno odredište ker 56P više nije bila u pogodnom položaju. Ukoliko kometa odluči da pogodi Zemlju, nećemo imati mogućnost da je zamenimo za bolju”, ističe ovaj stručnjak.

Lindli Džonson, međutim, ističe da je jedan od najvećih problema kada je u pitanju korišćenje lasera činjenica da još niko nije lansirao objekat kilometarskih razmera bilo koje vrste u orbitu, a kamoli niz lasera.

Nuklearna bomba

Najzad, tu je “nuklearno rešenje”. Ako ste gledali “Armagedon” ili “Duboki udar”, onda vam to zvuči relativno jednostavno, ali istina je da je daleko teže. “Morate da lansirate čitavu infrastrukturu”, kaže Masimiliano Vazile sa Univerziteta u Stratklajdu (Škotska).

Njegov predlog obuhvata detoniranje nuklearne bombe na izvesnoj udaljenosti od cilja. Kao i kod lasera, plan je da deo površine ispari, čime bi se generisao potisak i izmenila orbita asteroida.

Prednost lasera i nuklearnih bombi je u tome što mogu da deluju kada se asteroid približi, ali je u tom slučaju sastav veoma bitan faktor, budući da će se temperatura prilikom isparavanja razlikovati od asteroida do asteroida. Dodatni problem predstavljaju leteći parčići stena. Mnogi asteroidi su upravo to - nagomilani parčići stena među kojima ne postoji čvrsta veza.

Na takvom nebeskom telu, “impaktor” možda ne bi bio toliko delotvoran. To značajno govori u prilog metodi skretanja pomoću gravitacije, gde sastav i kohezija nisu toliko bitne.

Dodaj u omiljene tekstove?