Dobrodošli

•

Jedan od najvoljenijih domaćih glumaca, Milorad Mandić – Manda, postavljen je na mesto v.d. direktor beogradskog pozorišta „Boško Buha“. Ekskluzivno za portal „prva.rs“, Manda otvara srce i dušu i otkriva šta ga drži budnim u sitne sate.


Nema uloge koju Manda ne ume da odigra. Nema trika da se replike koje on izgovori ikada „ubajate“. Manda je jedan od glumaca koji se odlično snalaze i u „odraslim“ i u „dečijim“ ulogama.


Ovih dana preuzeo je jednu od, izgleda, najtežih: seo je u stolicu direktora pozorišta „Boško Buha“. Kaže, to je još jedna grba u njegovom životu.


- Govorim u odnosu na situaciju u kojoj sam zatekao pozorište i finansijski i funkcionalno i tako dalje. I šta ću sad? Sad ću isto što i do sad. Borba za dostojanstvo profesije, dostojanstvo publike koja treba da uđe u zdanje namenjeno pozorišnim dešavanjima, naročito kad je reč o najmlađoj publici. Na našem repertoaru ima divnih naslova, bajki, mi smo jedini ansambl pozorište za decu na Balkanu, a verujem i šire. Trudimo se, zaista, uprkos nemaštini i nedaćama da prvo održimo predstave u što boljem izdanju, mislim na vizuelni identitet i, s druge strane, da nastavimo našu misiju kad su najmlađi u pitanju, a to je borba za njihovu edukaciju, za poruke koje u njihovom odrastanju i te kako mnogo znače.


Ekspanzija nasilja, klinci zaokupljeni modernim tehnologijama, vremena za učenje malo, posebno za ono kvalitetno. Uloga roditelja?


- U ovim brzim vremenima roditelji imaju sve manje prilike da se bave decom na način kako se to nekada radilo. Pa kad su i škole u pitanju, moram biti iskren, ni tu se ne posvećuje mnogo pažnje nekim razgovorima s decom na temu pozorišta, šta je to pozorište, kako se ponaša u pozorištu i tako dalje... Mi smo preuzeli tu obuku na sebe, pa ih dočekujemo domaćinski, pokušavajući ne samo da im se predstavimo kao njihovi drugari i prijatelji, nego i kao neko ko je aktivan učesnik u njihovom odrastanju i neko ko, kao njihov domaćin, ima zadatak da ih uputi u tajne i magije pozorišta.


Iako se lako snalazi i u komedijama, Manda je u drami u kojoj živimo ipak teško da se snađe. U iščekivanju boljih vremena, možemo da se prisetimo starih i danas vrlo aktuelnih. Devedestih su nas pljačkali piramidalno. „Sad nas opet pljačkaju“, kaže Manda, „k’o da će da nose na onaj svet“.


- Uloge tih konkretnih pojedinaca o kojima smo mi u filmu pričali na duhovit način, ali su ljudi vrlo jasno shvatili poruku, sad su u ovom vremenu preuzeli nekih ne znam ni ja koliko stotina ljudi. To su takvi jedni obećanti, prevaranti.. I nije Srbija u problemu što neće da radi , nego zato što je sve pokradeno, sve je oteto, sve otuđeno, zaplenjeno, pronevereno... To je kao kada biste ušli u stan jednog dana, a nemate ni lavabo, ni slavinu, ni wc šolju, ni šporet, ni džezvu, ne može ni kafa da se skuva. I sad mi u jednom takvom ambijentu hoćemo nečim da se bavimo. Čime da se bavimo? Gde da se bavimo? Nije naš narod u problemu „kriza je, nema para“.. Nije tačno, nije da nema para jer smo neradnici, nego što nas bre ojadiše ovi... Aman bre, dokle??? Stvarno!!!



Nije nam lako u sopstvenoj koži, ali humor nekad pomaže.



- Ja se služim onom starom narodnom: „Šta će mu bre tol’ke pare, nijedan sanduk nema džepove.“ A ovi se ponašaju kao da sve to nose na onaj svet i tamo će da budu gazde i tamo će da budu tajkuni i ovi i oni... Srećan im put. Ostavite više na miru ovu jadnu zemlju, pustite ovaj narod bre da radi i živi normalno, pustite ljude da vrate osmeh na lice, nemojte više pomagati Srbiji! Srbija sve siromašnija, a oni sve bogatiji. Nema logike nikakve.


Zima polako klizi u zaborav, evo ga, primiče se proleće. Premijere, drame, scenariji, direktorsko mesto, gluma...Pun kalendar obaveza, sezona u jeku. Za opuštanje nema vremena, ali kad proleće preskoči u leto, Manda je na svom terenu.


- Moje vreme čitanja knjiga i nekog opuštanja je leto, kad nemam nikakve obaveze, kad ovo, ne znam kako da nazovem ovaj mobilni telefon, isključim i nedostupan sam. Onda se rado povlačim u neki kutak, uživam u miru i tišini, u dečijim radostima, vriskama, cikama... Onda se bavim čitanjem... Razne su teme, razne su knjige, žanrovski to su i drama i dobar triler. Ja sam još u neku ruku dete, neću da odrastem, trudim se da zadržim pravo na maštu, pravo na uživanje... Pa onda u skladu sa tim, kad uzmem, primera radi „Da Vinčijev kod“, ja uzmem i Da Vinčija da čitam, upoređujem, gledam... Volim te vrste misterija, uživam u tome. Tako me nose neke slike, maštanja i razmišljanja... Ne msilim da sam sklon teorijama zavere, nego sa uživanjem pratim radnju. Ako neko to dobro zna da napišpe, onda me toliko to zaintrigira da ja svaku knjigu čitam uvrh glave dva dana. Nekada se to čitanje preko dana pretvori i u noć pa onda produžim...E, to je tek mir i tišina, kad svi spavaju. Onda se ja borim sa snom u želji da što više pročitam, da što više saznam...onda tu i sanjam...

Dodaj u omiljene tekstove?