Dobrodošli

• Pojedini ljudi o svojim sećanjima i bliskim ljudima nikada ne razmišljaju u slikama. Otkrijte šta se krije iza ovog fenomena...

Opisi predela i ljudi u književnim delima za većinu čitalaca dobri su onda kada čitalac ima tako jasnu sliku pred sobom da gotovo počne da veruje da je zaista video sve te pejzaže i lica. Međutim, ima i onih koji ne shvataju zašto je bitno opisivati boje neba ili reku koja protiče ili izgled glavnog junaka, a ukoliko im neko kaže da je svrha opisa stvaranje mentalnih slika kod onog ko čita, još manje im je jasno o čemu je reč. Naime, neki ljudi nikada ne mogu u svojoj glavi da stvore slike, i to ne zato što im nedostaje mašta da zamisle ono što nikada nisu videli. Oni jednostavno čak ni o svojim sećanjima i bliskim ljudima nikada ne razmišljaju u slikama.

Ovo stanje je tek 2015. godine definisano kao afantazija, iako je prisutno kod ljudi mnogo duže. Jedan od razloga može biti takozvani ”problem tuđih svesti” koji je bio povezan sa mnogim filozofskim učenjima ali ga niko nije uočio do Džona Stjuarta Mila koji je u 19. veku tvrdio da na osnovu tuđeg ponašanja ne možemo da zaključimo da se u njihovoj svesti događa isto što i u našoj kada se slično ponašamo. Upravo zbog te granice koja se ne može preskočiti ljudi komuniciraju i učestvuju u zajedničkim aktivnostima ne znajući da jedni imaju pred sobom mentalne slike dok je drugima ovaj fenomen potpuno nepoznat, baš kao što ne znaju da li na primer reč ”crveno” proizvodi istu sliku kod svih koji nemaju afantaziju.

Prepoznavanje

O afantaziji zna se veoma malo, ali dosadašnji podaci govore da je ona uglavnom urođena pa se kognitivne funkcije ovih ljudi razvijaju drugačije nego kod onih koji su navikli da se oslanjaju na slike u svojoj glavi što ne sprečava njihovu međusobnu komunikaciju. Postalo je očigledno da među njima postoje razlike tek kada se 2010. godine doktoru Adamu Zemanu, profesoru neurologije na Univerzitetu u Ekseteru javio čovek kome je u šezdeset i petoj godini počelo da se događa nešto za njega neobično, što je profesor kasnije nazvao afantazijom.

Nakon što je profesor objavio rad o ovom slučaju usledio je naučnopopularni tekst, a 20 ljudi je, prepoznavši da im se događa nešto slično ali od rođenja, odlučilo da se javi Zemanu. Njegov tim je 2015. godine objavio rad o istraživanjima u kojima su učestvovali ovi ljudi, a nemogućnost stvaranja mentalnih slika je dobila zvaničan naziv.

Profesor Zeman nastavlja da istražuje afantaziju i želi da odgovori na pitanja koliko se često ali i zbog čega javlja. Osim toga, njegova istraživanja su fokusirana i na razlike između ova dva načina zamišljanja (pomoću slika i bez njih) a među ispitanicima bilo je onih koji su govorili da im ovo stanje ne predstavlja problem već samo informacije obrađuju na drugačiji način ali i onih koji su rekli da im nije lako da očuvaju neka sećanja, a pre svega autobiografska.

Šta ste doručkovali?

Međutim, priča o afantaziji ne počinje njenim zvaničnim prepoznavanjem i definisanjem već doručkom u 19. veku. Naime, prva empirijska istraživanja mentalnih slika sproveo je osamdesetih godina 19. veka Frensis Galton, poznat između ostalog i kao pionir psihometrije. Ispitujući kvalitativne i kvantitativne razlike u mentalnim slikama koje se javljaju kada ljudi u sećanju pokušavaju da ponovo proizvedu ono što su već videli Galton je od ljudi tražio da se sete kako je tog jutra izgledao njihov sto za vreme doručka a zatim im postavljao pitanja o bojama, jasnoći i osvetljenju. Ne samo da je zaključio da postoje velike individualne razlike u ovim slikama, već je primetio da neki od ispitanika uopšte nisu mogli da stvore sliku. U vreme ovog istraživanja mentalne slike bile su važna tema u krugovima filozofa i prvih psihologa.

U 17. i 18. veku filozofi empirističke tradicije su isticali važnost mentalnih slika kako u čovekovoj percepciji tako i u značenju jezika. Dok su Dejvid Hjum i Džordž Barkli izjednačavali ideje ali i opažaje stvarnosti sa mentalnim slikama govoreći da se razlikuju samo po stepenu živosti, Džon Lok je tvrdio da se značenje reči zasniva na idejama, odnosno mentalnim slikama koje imamo kada ih izgovaramo. Ostaje nejasno kako onda apstraktne reči dobijaju značenje jer ne može tako jasnu predstavu i živu sliku proizvesti reč ”sloboda” kao što može reč ”pas”. Upravo su apstraktne reči teren na kome ljudi koji su navikli na mentalne slike mogu da razumeju kako izgleda imati afantaziju, odnosno razumeti značenje bez slike.

U filozofiji jezika kasnog 19. i 20. veka znatno slabi shvatanje mentalne slike kao nosioca značenja čemu doprinosi najpre Gotlob Frege a zatim i Ludvig Vitgenštajn i Džon Ostin, pa čak i Žan Pol Sartr koji pripada sasvim drugačijoj filozofskoj tradiciji. Frege je govorio da se značenje koje je objektivno ne može izjednačiti sa slikom koja je subjektivne prirode, dok su Vitgenštajn i Ostin značenje reči vezivali za njihovu upotrebu, a Sartr slike nije smatrao entitetima već samo nekom vrstom veze sa samim objektom. Niko od ovih filozofa nije poricao postojanje mentalnih slika, ali su ukazali na mogućnost postojanja kognitivnih procesa i davanja značenja rečima i onda kada slike ne postoje što je slučaj i kod ljudi koji imaju afantaziju.

Susretajući ljude sa afantazijom, Adam Zeman je primetio da oni imaju razvijenu moć apstraktnog mišljenja, u izboru zanimanja se ne razlikuju od drugih ljudi, a neki od njih su veoma kreativni, bave se likovnim umetnostima ili vole da čitaju, mada priznaju da knjige sa puno opisa nisu među omiljenima. Osim toga, uočeno je da oni sanjaju u slikama, iako ne mogu svojevoljno i svesno da ih stvore u budnom stanju. Ukoliko ih pitate koju boju kose ima neka poznata ličnost ili koliko prozora ima u njihovom stanju, odgvoriće tačno napominjući da se oslanjaju na činjenice, a ne na fotografsko pamćenje.

Dodaj u omiljene tekstove?