Beskrajna tema

Cika Niki

25.02.2015 u 00:08

Dobar dan.
Ili dobro vece, ni sam vise ne znam koje je doba.
Bilo koje da je vreme kod mene, ili kod vas. Ne
verujem da bi se nesto promenilo. Ako se pitate ko
sam... Nije bitno. Ona osoba koja je postojala i
zvala se mojim imenom, odavno je nestala. Sada
sam tu samo 'ja'. Ja i secanje na tu nocnu moru
sto me pratila.
Ne secam se od kada se taj -stvor- pojavio u mom
zivotu. Ali osecam da je uvek bio kraj mene,
izjedao mi misli, i unistavao moju dusu komad po
komad. Kada god bih se okrenuo, mracna senka bi
me gledala. Ona nije imala usta, oci, nos. Nije
imala nikakve znake zivota. Ali ipak, ona je zivela.
Pomerala se, ugnjetavala sve pred sobom.
Od mojih malih godina, ona me je posmatrala.
Secam se da sam po koji put davao mojoj porodici
doznanja da je ona tu. "Nemoj da izvodis.", "Tamo
nema nikoga.", ili "Nemam vremena za te
gluposti", su bili odgovori koje sam dobio. Polako,
ali sigurno, gubio sam veru u moju familiju. Oni su
bili nekako daleko od mene, nisam mogao da im se
priblizim. Nisu mi verovali, govorili su mi da lazem.
Ali ja nisam lagao, ja nikada ne lazem.
Doslo je i do gore situacije od ove. Kada sam
postao dovoljno star, krenuo sam u skoli. Moji
roditelji su govorili da cu prestati da izmisljam tu
senku kad krenem u skolu i steci cu prijatelje. To su
sve bile lazi. Skola je bila zadnja stvar koja me je
mogla spasiti.
Kada god mi je neko dete prislo, i pozdravilo me.
Senka je negodovala. "Lazu.", ona je pricala sa
svojim krutim glasom. "Zlo... Svi su zli...", senka
me je napadala sa svojim recima. Nisam vise
pricao sa decom iz razreda, senka mi nije davala.
Vremenom, sam i poverao senci. Svi su mi se cinili
zlim, punim lazima i prevarom.
Izolovao sam se od celog sveta, i jedinu 'osobu'
koju sam slusao; je bila senka. Ona me je
podrzavala, zelela je dobro za mene. Tako sam bar
mislio.
Dosao je kraj osnovne skole, i upisao sam se u
Elektrotehnicku Skolu, moj odnos sa ljudskim
bicima nije se promenio. Jos uvek sam drzao
razdeljenost izmedju mene i sveta. Ali sada se
moje stanje pogorsalo, poceo sam da se bojim.
Svega. Mislio sam... Ne... Znao sam da su svi zli, i
da zele samo lose meni. Poceo sad da vicem kada
je neko zeleo da mi se priblizi, vristao sam kada
neko udje u moju sobu, i zamrzeo sam sve oko
sebe. Ali ja nikome nisam zeleo zlo, ja sam se
samo branio.
To je tako islo, sve dok moji roditelji nisu preduzeli
mere. Jednog jutra odveli su me do psihologa u
obliznjem Domu Zdravlja. Tad sam prvi put
progovorio sa nekim koga ne poznajem. Ta
doktorica je bila dobra prema meni, glas joj je bio
tih i crte lica nezne. Poceo sam da joj verujem.
Od tog dana, svaki ponedeljak bih dolazio kod nje i
pricao sa njom. Pricao bih o mom zivotu, sta
mislim o svetu, cega se bojim. A ona bi sa
smeskom na licu, slusala svaku moju rec i
zapisivala u po nesto u svoj blokcic. Vremenom
sam poceo i da ignorisem senku, nije me vise
uznemiravala.
"Zasto si poceo da se bojis celoga sveta?",
doktorica me je jednoga dana iz cista mira upitala.
"Zbog senke.", odgovorio sam joj. "Ko je to?", ona
me je upitala. Nisam joj do tada rekao ista o njoj.
Ali sam znao da joj mogu verovati. Ona bi me
razumela, razumela bi moju patnju. "Ona me uhodi
i govori mi da je svet los.", ispricao sam joj. Ona
je zatim ucutala. Zapisala je nesto u svoj notes, i
nastavila kao da se nista nije desilo.
Sutra dan, tata me je probudio rano ujutro. "Dodji.
Idemo na posebno mesto.", on je rekao. Imao sam
los osecaj u vezi sa tim, ali sam ga poslusao. Seli
smo u auto, i vozili se duze vreme. Napokon smo
stali, i ja sam pogledao na zgradu. Bila je bela...
"Bela je losa...", posle dugo godina senka je
progovorila. 'Ludnica', procitao sam natpis na
zgradi.
"Crvena je dobra.", senka je izgovarala polako.
Drugi su mislili da sam lud, ali znao sam da nisam.
"Crvena se dobija kada neko nestane.", senka je
pricala.
Besnio sam u sebi.
"U redu je ako si crven.", senka je po poslednji put
izgovorila.
Izvadio sam nozic, koji moj otac stalno nosi ispod
sedista. I onda, tekla je crvena.
"Zli... Ljudi su zli...", izgovorio sam gledajuci jedno
bezbrizno dete koje deli istu sudbinu kao ja.

Ocena:

(1 glas)

Pročitano: 333 x

Komentari (0)