Semptembarsko jutro

Cika Niki

27.07.2015 u 00:43

Tog septembarskog jutra probudila sam se oblivena znojem. Ponovo sam imala košmar: plutam po tmini.

Šapat me poput talasa nosi tom tamnom rekom.
Ne vidim ništa. Ne osećam ništa. Samo čujem šapate.
Prvo su neprepoznatljivi, a onda se šuškanje i došaptavanje pretvara u slova, slogove pa u reči.
Reči se pretvaraju u rečenice, a šapat se pretvara u vriske i naređivanje.
Ta tmina mi govori: 'Pobi ih! Pobi ih sve!'. Pokušavam da se oduprem, da otrgnem iz te tmine, da se probudim iz sna. Ali ni glas. Ni pokret. Paralizovana sam.

Mogu samo da slušam vriske i šapate kako se mešaju, kako unutar moje glave tutnje i udaraju o lobanju. Puca. Lobanja puca. Ja pucam. Ta tmina kao da me razlaže na bezbroj komadića. Rastvaram se kao šećer u vodi. Sve manje mene je ostalo i shvatam da postajem samo još jedan šapat.
I onda se budim.
Ovaj košmar imam nedeljama, ako ne i mesecima.
Ali ovaj put sam rešila. Pobiću ih. Pobiću ih sve.
Ne, ne mislim na porodicu, prijatelje ni poznanike. Mislim na NJIH. Na 'elitu'. Na Mimi, Šona, Majka, Elajdžu i Tiu. Ti pokavareni idioti maltretiraju mene i bilo koga za koga smatraju da je ispod njihovog nivoa. A to je manje-više većina škole. Ali niko ne sme da im kaže u lice. Niko ne sme da pisne. Svi su oni pičke. Kukavice bez mozga.
Zato ću ja danas da progovorim u ime svih maltretiranih. U ime svih omalovažavanih, gađanih ručkom iz menze, nazivanih 'nižim slojem' i ostalim pogrdnim imenima.
Osvetiću se. Neće oni nikoga više zajebavati. Zapamtiće ime Nika. Zapamtiće jer će to ime biti poslednje što će izgovoriti dok budu goreli.
Oblačim se i na brzaka pravim punđu. Uzimam šibice i alkohol iz kuhinje. Majka me zapanjeno gleda. Prostrelim je pogledom i kažem da je to za ogled iz hemije. Istrčavam iz kuće.

Kada sam stigla u školu posmatrala sam ih. Pratila sam svaki njihov pokret. Čekala sam da naprave pravi korak da im velikodušno pokažem put u pakao. Vidim ih kako izlaze iz škole. Otrčavam do menze. Pograbim sve tanjire koje sam mogla. Istrčavam napolje.
-hej, luzeri. Hvatajte. - proderem se na njih.
Počnem da ih gađam tanjirima. Pljas, pljas. Bela boja tanjira mešala se sa crvenom krvlju koja je kapala sa njihovih rana. Neke su bile dublje, a neke ne. U meni je sve gorelo. Samo bes me je pokretao.

Nastavila sam da ih gađam tanjirima. Dok mi nije ponestalo. Momci su pokušali da zaklone devojke a u isto vreme i sebe. Šona s pogodila u glavu. Pao je na pod. Krv se mešala sa njegovom kratkom plavom kosom i sa mozgom koji se razlio svuda oko njegove glave.
-jedan luzer manje. - rekla sam uz smešak. Vrištali su. Pokušali su da ga ožive, da ga probude. Bezuspešno. Krenuli su na mene.
-kako očekivano-smejala sam se.

Posula sam im alkohol na oči, potom na glavu. Teturali su se. Udarali su u sveokolo dok na kraju nisu pali. Počeli su da mole, da me dozivaju ali me nije bilo briga. Posula sam i poslednju kap na njih. Peklo ih je. Blaže nego mene njihove opake reči, ali i ovo je nešto. Palim šibicu. Bacam je na njih. Smejem se dok jedan po jedan počnu da gore.
Opekotine se pijavlju svuda na njima. Vrište. Valjaju se, pokušavajući da ugase vatru. Ali nemoguće.

Prestaju da se opiru. Njihova oči nemaju više sjaja. Kao ni moje. Zlobno se smejem.

A onda... Onda me guta tama. Razara me. Prestajem da se opirem. Gotovo je.

Tama me primila pod svoje okrilje.
Na kraju sam postala ono čega sam se najviše plašila.. Samo još jedan šapat u nečijoj glavi...

Ocena:

(1 glas)

Pročitano: 340 x

Komentari (0)