FoX FoX  20.11.2012 u 01:15
 
Negde polovinom maja u penziju je otišao naš šef Radovan, kojeg smo svi zvali Raša i ispratili smo ga iz firme kako dolikuje. Bio je dobar drugar, pun razumevnja, stručan u svom poslu i uvek spreman da pomogne. Na novog šefa nismo dugo čekali. Direktor našeg sektora nas je okupio u sali za sastanke i rekao nam da ga tu sačekamo. Ispijali smo tanke kafe i nije trebalo da nam kaže zašto smo tu. Svi smo znali da će nas upoznati sa novim rukovodiocem. Ušli su zajedno nakon petnaest minuta. Moram priznati da sam bio prijatno iznenađen viđenim. Iza njega je stajala brineta, negde na polovini tridesetih, izuzetno lepa i smeškala se. “Ovo je gospođica Lea Stević, vaša nova šefica.” “U BiiiiP te…”, pomislio sam gledajući je kako seda kraj njega u pročelju stola, “Takva ribetina, pa još gospođica. Izgleda da nam u firmu stižu vedri oblaci.” Svi smo se redom predstavili, direktor je još malo nešto balavio i ostavio nas sa Leom. Izgledala je zaista sjajno. Bila je u nekom tamno zelenom kompletu, u crnim čarapama i cipelama na visokim štiklama koje su se bojom sjajno slagale sa odećom koju je nosila. Lepa, crna kosa joj je padala do polovine leđa, imala je zelene oči i telo za naslovne strane. Bila je prilično hladna u ophođenju i držanju, što sam pridavao njenom prvom radnom danu u novoj firmi i njenom načinu prilagođavanja. Ispostavilo se da sam se grozno prevario. Umesto vedrih oblaka u firmu je došla oluja, koja je pretila da nas sve odnese. Lea nas je, najblaže rečeno, tretirala kao roblje. Moj drugar Mića je dve nedelje nakon njenog dolaska bio na pola koraka od otkaza. Jedva se isčupao iz toga i svi smo se složili da ga je sam bog pogledao. Dok smo pili pivo u obližnjem kafiću neposredno nakon što se spasao, rekao mi je: “Jovane brate. Hitler kad bi iz groba ustao i video onu aždaju rekao bi: Idem ja da umrem opet. Ova je zajebana. Goru kučku ja u životu svom video nisam.” Stvarno je bila kučka. Nije nam dozvoljavala da je zovemo imenom. Morali smo da joj se obraćamo sa šefice. Naša koleginica Mirjana je lagano pazarila deset posto od plate za četiri minuta zajašnjenja. O prekovremenom radu i da ne govorim. Gonila nas je kao robove i tretirala nas kao stoku. “Nisam vam ja Raša.”, rekla je jednom prilikom, “Ko od vas nije u stanju da prati moj tempo bolje mu je da odmah ode. Videla sam ja odmah o kakvim se ovde kreaturama radi. Sve goli neradnik i zabušant. Na to ubuduće zaboravite. Ili ćete raditi kako ja kažem i koliko tražim. U protivnom mi se sklonite sa očiju ili ću vas ja skloniti.” Mirjana se požalila direktoru kada joj je Lea rekla da je glupa guska na celokupan tretman. Onaj se sam nasmešio i reako joj: “Pa zbog toga sam je i doveo Mirjana dušo. Da vas neko napokon uvede u rad i disciplinu. Imaš li još nekih pitanja?” Nije ih imala, naravno. Ja sam kući dolazio prebijen od umora. Nada, moja supruga, je počela sumnjičavo da me gleda i moje sve češće prekovremeno radno vreme joj je išlo na nerve. Moja priča o ženskom tiraninu koji nas maltretira nije na nju ostvaila neki utisak, ali morala se pomiriti sa tim. Ja sam uvek bio slab prema lepim ženama i moram priznati da me je Lea privlačila. Bez obzira na to, mislim da bih bez sekunde razmišljanja bacio baklju na lomaču na kojoj bi ona stajala. Išla mi je na nerve u neograničenim količinama. Odahnuli smo kada je su došli godišnji odmori. Mića je otišao na svoj odmor dan pre nego što će se ona preplanula vratiti. Istog dana me je pozvala u svoju kancelariju. “Kako vidim Miroslav je na godišnjem.” , rekla je dok sam sedao. “Da.”, odgovorio sam i gledao je u te hladne ali lepe zelene oči koje su na njenom preplanulom licu još više došle do izražaja. “Nadam se da si svestan da to podrazumeva da obavljaš i njegov posao dok se ne vrati.” “Da, naravno.”, rekao sam spremno a u sebi joj slagao sve po spisku. “Spemićeš mi sve izveštaje dok me nije bilo. Uredno po datumima. Možeš ići.” Odlepršao sam iz njene kancelarije besan kao đavo. Mića se neće vraćati tri nedelje. Shvatio sam da ću pasti na nos od posla. Prošle su dve nedelje u kojima mi je Lea pila krv na slamčicu i brojao sam dane do Mićinog povratka. Dane koji su mi se činili kao godine. Bio je to petak, te druge nedelje, i završavao sam neke obračune. Radno vreme je prošlo pre više od pola sata i u zgradi nije bilo nikoga osim mene i portira u dvorištu. Završio sam, pokupio svoje stvari i ugasio računar. U trenutku kada je iz zvučnika na računaru izašao zvuk gašenja Windows-a, čuo sam zvuk štikli u hodniku. Pokušao sam brzo da isključim zvučnike ali uzalud. Plan koji sam u trenutku stvorio bio je da se neopaženo izvučem, da me Lea ne vidi. Ušla je u svoju kancelariju i zatvorila vrata za sobom. Sedeo sam kao ukopan i gledao u telefon na stolu moleći se da ne zazvoni lokal. “Prokleta kučka će mi sjebati vikend.”, pomislio sam. Trebalo je da u pet popodne pokupim klince i ženu i da odemo kod mog drugara Gorana na vikendicu. Klinci su me zvali nekoliko puta zapitkujući kad stižem, nestrpljivi da krenu. Nada će mi skrenuti ako se ne pojavim, a ni ja neću biti daleko. Ko bi uostalom menjao roštilj i pivo za nadjebavanje sa onom ludom kučkom. Telefon nije zazvonio i ja polako ustanem. Krenuo sam i tiho zatvorio vrata kancelarije za sobom. Čuo sam je kako razgovara telefonom sa nekim i produžio korak. Trebalo je samo da se dočepam stepeništa i skoro sam slobodan. Na vlastiti užas čuo sam vrata iza sebe. “Jovane dođi. Trebaš mi nešto.” Stao sam kao nožem presečen. Prokleta kuja. Okrenuo sam se i pošao ka njenoj kancelariji. Zatekao sam je kako stoji kraj prozora i gleda dole. Kancelarija joj je bila velika, sa stolom za sastanke koji je u kombinaciji sa njenim činio slovo T. Lea je bila u nekom crnom kompletu, crnim čarapama i izuzetno seksi sandalama.Izgledala je kao neka porno glumica. Moja Nada je kombinaciju sandala i čarapa smatrala seljačkom, ali bih voleo da čujem njen komentar kada bi ovo videla. Lea se okrenula ka meni. Lepa, crna kosa joj je uokvirivala lice, a sise su joj napinjale sako

Ocena: (1 glas)

Pročitano: 2919 x

Komentari (0)