Candyman

Cika Niki

31.08.2015 u 15:22

Nakon svih događaja i problema napokon smo se preselili.Nisam htijeo da mi sin odrasta u onakvom mjestu punom nasilja i droge.Dovraga on ima samo 8 godina,a već zna sta je to LSD.Da treba znati da je to droga,ali ne treba znati kako utječe na ljude…bar ne na svojoj koži.Na sreću moj najbolji prijatelj,John,nas je primio u kuću daleko od grada.Mjesec dana već živimo kod njega i sve je u redu.Otkada je Alex izgubio majku jako je potišten i nema prijatelja i zato mi je drago jer se sprijateljio s Maxom,Johnovim sinom.

John i ja smo pričali o nečemu,primjetio je da se nešto čudno događa s Maxom…nešto jako čudno.Kaže da Max zadnjih par dana kući dolazi sa vrećicom bombona.
-„Tko mu daje te bombone?“-upitao sam.
-„Neznam…kad ga pitam tko kaže da mu ih daje nepoznati čovjek.“-uzvratio je John napeto.
-„Nebi mu smio dopustiti da priča sa strancima…Znaš li kako izgleda?“
-„Kaže da će se strašne stvari dogoditi ako mi kaže...Plaši me to.“
-„To nije u redu…Kvragu jesi zvao policiju ili nešto?“
-„Jesam.“
-„Iii?“
-„Kažu da sam već deseti roditelj koji ima taj problem…Tjedan dana pretražuju okolicu da nađu tog lika.“
Uplašio sam se kao nikad u životu.Što ak se nešto dogodi Maxu i Alexu ili nekom drugom.
-„Ovo je ozbiljno…I druga djeca dolaze sa bombonima kući?“
-„Da…Bomboni,lizalice,čokoladice…Slatkiši su u vrećicama uvijek.“
Čuo sam kako se ulazna vrata otvaraju.
-„Tata…Stigli smo.“- začuo sam Alexov glas
Otišao sam u kuhinju da mu pripremim nešto za pojesti.Nisam mogao vjerovati vlastitim očima.
-„Odakle ti to?“
-„Dao mi je nekakv čovjek.“
Alex je u ruci držao vrećicu punu slatkiša.
-„Alex zašto pričaš sa strancima…Koliko sam ti puta rekao da to neradiš!“
-„Ali tata on samo želi prijatelje.“
-„Tko je on?“
-„Neznam.“
-„Pojedi sendvič i idi se igrati s Maxom u vrt iza kuće.“
Vratio sam se u dnevni boravak do Johna.
-„Što je bilo?“-pitao me John.
-„Alex…Netko mu je dao vrećicu sa slatkišima.“
-„Gdje je on?“
-„Iza kuće s Maxom.“
-„Idemo…Moramo pričati s njima.“
Vidio sam brigu u njegovim očima…Otac je,baš kao i ja,razumijem ga.
Otišli smo u vrt u nadi da ćemo otkriti nešto,ali Max i Alex nisu bili tamo.Uspaničarili smo se i nismo znali što da radimo.Nazvao sam policiju,a John je otišao da pogleda u susjedstvu.Vratio se,ali sam.Došla je i policija par minuta poslije njega i sve smo im ispričali.
-„Ovo postaje ozbiljno gospodo…Niste jedini…Desetero djece je nestalo točno u 15:00 h…Bar su nam tad roditelji javili..Naše ekipe su već na terenu i pretražuju ulice i šumu u krugu od 4km…Ako do večeras ne nađemo nikoga morat ćemo pozvati pomoć iz susjednog grada…Zasad je to sve što možemo…Molim vas da ostanete u vašim domovima u slučaju da se vaša djeca vrate…“-rekao je policajac.

Cijelu večer nismo spavali,a Maxu i Alexu ni traga ni glasa.John je naglo ustao i krenu prema ulaznim vratima.
-„Kud ćeš?“-pitao sam iznenađeno-
-„Netko je ispred kuće čuješ korake.“
Otrčali smo dolje i vidjeli prizor koji nas je razbjesnio,rastužio i usrećio u isto vrijeme.Max i Alex su stajali pred ulaznim vratima krvavi od glave do pete i uplakani.
Odveli smo ih u kuću i kada smo se uvjerili da su uredu okupali smo ih.Tjerali smo ih da idu u krevet,ali su inzistirali da nam ispričaju o „Čovjeku s plaštem“.
-„On je dobar čovjek tata…Visok je i nosi smeđe odjelo i hlače i crni plašt…Voli jesti slatkiše i nema prijatelja.“-rekao je Alex sav sretan.
-„Sad ima nas…Ja,Alex,Lucy,Mark i još nekoliko djece iz škole…Jako smo sretni s njim...“-dodao je Max.
John i ja gledali smo ih sa zabrinutošću i strah u očima.Kao da nisu bili oni stari,kao da su druge osobe.
-„ Tata…On će večeras doći na večeru kod nas.“-reče Alex.
-„Alex mislim da to i nije najpametnije…Kako se zove taj…Čovjek?“
-„Candyman.“-reko je Max uz veliki osmjeh.
John je nazvao policiju i ispričao im sve što su nam dečki rekli.Policajac je rekao da su to rekla i sva ostala djeca koja su bila nestala.Nešto se jako čudno događalo ovdje u gradiću,a nitko nije znao što je to.

Pala je noć,20:57 h je…Joh i ja sjedimo u dnevnom boravku i nadamo se da ce sve biti u redu jer stvarno smo se uplašili Alexovih riječi.
-„Što je sve ovo…Zašto se ovo događa…?!“-upitao je John gledajući u TV.
-„Ne znam John…Zbunjen sam i uplašen.“
Nastavili smo gledati TV u tišini.

Začuo sam vrisak i trznuo sam se iz sna…John i ja smo zaspali…Pogeldao sam u sat,23:24…John je skočio iz naslonjača i trkom krenuo uz stepenice,ja sam bio odmah iza njega.Otvorili smo Alexovu i Maxovu sliku i paralizirali smo se od straha.Max i Alex su sjedili na krevetu zagrljeni i stisnuti uza zid plačući od straha.Nasuprot kreveta stajalo je nešto.Nema šanse da je čovjek.Bilo je visoko metar i 90,možda i 2 metra,smeđe odijelo i hlače i dugačak crni plašt.Naglo se okrenulo prema nama i otkrilo lice kakvo nikad nisam vidio.Lice mu je bilo bijelo poput papira,oči su mu bile potpuno crne veličine stisnute šake,zubi su mu bili sitni i bilo ih je na stotine.Pogledalo nas je i nasmiješilo se,taj osmjeh je bio preko cijelog lica,najjeziviji prizor ikad.
-„Ja sam sladak…Ja sam Candyman.“-reklo je stvorenje.
Taj glas je bio tako dubok,ali u isto vrijeme jako visok i kreštav.Ukočio sam se od straha,pogledao sam Johna i vidio da se ni on ne može pomaknuti.Dečki su plakali kao ludi,ali ni ja ni John nismo se mogli pomaknuti,kao da smo bili okovani lancima.
-„Sada ćete gledati ono što ste sanjali zadnjih tjedan dana hahahahaha.“-reklo je biće i nasmijalo se paklenim smijehom.
Odakle je on znao da sam sanjao da mi nekakvo biće ubija sina.pokušao sam vrištati,ali nisam mogao.John je plakao,al bez ijednog ispuštenog jecaja.Stvor me pogledao točno u oči i nasmiješio se.Podigao je lijevu ruku i pokazao svoje prste oštre poput britve,snažno je zamahnuo prema Alexu i rasjekao ga po prsima.Alex je glasno udahnuo.Vidio sam kako mu krv curi van i kroz ranu sam mu vidio srce.Moj vlastiti sin je bio ubijen ispred mene,a ja nisam mogao ništa učiniti.Ponovno je zamahnuo i rasjekao Maxa po

stranice:12 3 »

Ocena:

(1 glas)

Pročitano: 1222 x

Komentari (0)