Candyman

Cika Niki

31.08.2015 u 15:22

trbuhu,cijela utroba mu je ispala van.Pogledao je Johna i krenuo prema nama.John je staja samo 4 metra od mene,znao sam da ce ga ubiti,ali nisam mogao ništa kao ni on.Ispružilo je desnu ruku,to nije ni bila ruke već dugački pipak poput hobotnice.Ovio je pipak oko Johnovog vrata i toliko jako ga je stisnuo da sam čuo kako mu pucaju kosti ,a svoje prste je zabio u njegov trbuh i probio ga kao da je papir.Pustio ga je i John se srušio mrtav na pod.
-„Gledaj…Mrtvi…Svi…Alex,tvoj sin kojeg si najviše volio na svijetu..Mrtav je pred tobom hahahahhhaha…Kako ces živjeti s tom slikom ispred očiju…“-reklo je stvorenje.
Začula se galama na ulici,policija je stigla,vjerojatno su susjedi čuli vriskove.Stvorenje se okrenulo i nestalo poput pepela na vjetru,samo je isparilo.Srušio sam se na pod pun krvi.Ustao sam i shvatio da će policajci misliti da sam ja ovo napravio,ali ja nisam krvi.
-„STOJ!!!...Ruke u vis i ni makac.“-zaderao se policajac.
-„Nisam ja,kunem se nisam ja.“-plakao sam dok sam govorio.
Stavili su mi lisice i odveli me u postaju.Satima su me ispitivali i sve sam im ispričao,ali mi nisu vjerovali.Završio sam u ludnici i svaki dan imam razgovore sa psihijatrom.Ne znam kako mogu živjeti.Svaku večer u snovima vidim istu scenu.Vidim smrt svog sina i čuje riječi koje mi je rekao Candyman.Lud sam,čujem njegov glas i svako jutro na ormariću kraj kreveta me čeka komad čokolade,lizalica ili bombon.To mu je bio plan,masakrirati mi sina i najboljeg prijatelja skupa s njegovim djetetom.Mene je ostavio na životu da patim,da svi misle kako sam ih ja pobio.Nisam kriv,nisam…Znaš moju priču,ti što čitaš ovo,molim te slušaj me.Kad god vidiš slatkiš na mjestu na kojem ne bi trebao biti…Znaj da si gotov i da Candyman dolazi po tebe…Molim te…Negledaj kroz prozor u mrak…On je uvijek tamo…
Jedna godina…Zar je već toliko vremena prošlo.Kao da je bilo jučer.Taj užasan prizor i dalje mi je pred očima,istina ne toliko često kao prije.Prebolio sam to,ali…Osveta,to je ono što hoću.Taj stvor,Candyman,me zaboravio.Već pola godine nisam pronašao slatkiše u svojoj ćeliji.Još bolje,bit će ga lakše uhvatiti.Trebam plan kako pobjeći odavde to je ono bitno.Pobjeći odavde i neće biti toliki problem.Psihijatar me i dalje posjećuje svaki dan točno u 17:00 sati.Moja prilika za bijeg.Uhvatit ću ga i reci mu da ću ga ubit ako me ne izbavi odavde.Trebalo bi uspjeti,mislim da mi je to i jedina prilika,ako ne uspijem to je to zauvijek ću ostati ovdje.

Čujem korake…Već je 17:00 sati…Vrijeme je za predstavu.Začuo sam otključavanje vrata,par sekundi poslije moja karta za bijeg stoji samo 3 metra od mene.
-„Dobar dan Mike,kako si danas?“-veselim tonom rekao je psihijatar.
„Da znaš što planiram ne bi bio tako vesel“-pomislio sam u sebi. –„Dosta dobro doktore.“
-„To je sjajno…Imam dobre vijesti Mike.“
-„Što…Imate novu terapiju za mene.“-rekao sam sarkastično.
-„Hahaha…Ne Mike…Pogledao sam rezultate od kada si ovdje i zaključio sam da si se oporavio i da postoje mogućnosti da budeš ponovno slobodan.“
Kako je to moguće.Misle da sam ubio 3 osobe i žele me pustiti van.Ne previše je neistinito.
-„Nemoj te me zezati doktore.Nije mi do šala.“
-„Mike…Ovo mislim ozbiljno.Ne pada mi na pamet šaliti se s ovakvim stvarima.“
-„Ali…Optužili ste me da sam ubio vlastitog sina i mog najboljeg prijatelja i njegovo dijete.I sad mi govorite da ćete me tek tako pustiti na slobodu.“
-„Mike bit ću iskren…Policija je shvatila da ti ustvari nisi ništa napravio.“
-„Molim.“- zaurlao sam. –„Koliko dugo?“
-„Već pola godine…Mike slušaj,objasnit ću.“
-„Pretvorio sam se u uho.“
-„Jednu večer me nazvao šef policijske postaje i rekao da moram što prije doći u postaju.Kad sam došao objasnio mi je da već 6 mjeseci istražuju tvoj slučaj i da su došli do rješenja.Onakav pokolj nemoguće da je napravio čovjek,bar ne bez oružja.Pretražili su kuću i nije bilo nikakvog oružja s kojim si mogao napraviti ono.Neki su čak i povjerovali u tvoju priču,a neki smatraju da ti je sve podvaljeno.Smatraju da je možda netko bio u kući i da je ono napravio.“
-„Ali ja sam sa Johnom otrčao na kat kada smo začuli vrisak.“-ubacio sam.
-„To smo i bili raspravljali i nismo došli do logičkog rješenja.Pričali smo i sa sudcem i on je ostao zbunjen.Slušaj Mike…Imaš priliku da izađeš odavde,ali postoji caka.“
-„Što…Trebam nešto napraviti,platiti?“
-„Ne Mike…Trebaš,ako opet sretneš to stvorenje,javit policiji.“
-„Zašto bih to napravio.Što ako ga sam mogu srediti i uhvatiti.“
-„Mike…Moja kćer je pronađena prije 9 mjeseci u šumi 120 kilometara od grada.Ubijena je na isti način kao i tvoj sin.Mike vjerujem da je to napravilo ono stvorenje.Moramo ga zaustaviti.“
-„Žao mi je…Ja..Nisam znao.“
-„Obećaj mi da ćeš javiti ako nešto saznaš.“
-„Obećajem.“
-„Ok Mike…Mislim da ces do mraka već biti vani.“
-„Hvala doktore.“

Istina…Mrak je pao,a ja sam stajao na ulici.Da budem sretan?U ovom trenutku teško teško je shvatiti što osjetim.Jedno znam,osvetu želim više od svega…I dobit ću ju.Nemam kuću,ne znam gdje ću.U Johnovu kuću ne ulazim,a i proglašena je karantena za nju.Ne mogu spavat na ulici.Ahhh dovraga znam.Moja pokojna žena je imala nekakvu rođakinju ovdje.Moram je naći.Ali prije toga idem se malo opustit u neku rupu od bara.

Ušao sam u bar u koji smo ja i John odlazili dosta često,nije isto sad kad ga nema.Naručio sam votku kao i obično.Nakon 15 čaše počelo mi se vrtiti,morao sam krenuti do rođakinje.
Dovraga,ova votka baš zna udarit u glavu.Lutao sam mračnim ulicama dok sam pogledavao u kuće da ne bih promašio kuću.Napokon sam je našao.Zelenkasto-plava,gotovo tirkizna kuća,lijepo izgleda,ali nešto mi je čudno.Zašto su vrata otvorena?Popeo sam se uz stepenice do vrat i lagano pokucao.Nisam čuo odgovor,pokucao sam ponovno malo glasnije.
Tišina.
Lagano sam kročio unutra.
-„Laura…Jesi li kod kuće?“
Nešto me zabolio u leđima da sam zažmirio od boli.Našao sam se na podu.
-„Što hoćeš gade?“
-„Laura…Dovraga to sam ja…Mike.“-rekao sam stenjajući od boli dok sam se okretao na

stranice:«123 »

Ocena:

(1 glas)

Pročitano: 1224 x

Komentari (0)