Posetilac

FoX

05.12.2012 u 04:39

Bilo bi dobro da nađeš nekog. Potreban ti je muškarac – rečenice su koje je Staša s gađenjem slušala skoro svakog dana od majke i prijateljica, već tri godine. Počelo je nakon prve godišnjice od smrti njenog muža, kada je skinula crninu i vratila se takozvanom normalnom životu … vešto krijući crni flor koji je još uvek nosila na srcu. Voljeni muž je dugo i bolno umirao, i Stašu su mesecima posle njegove smrti proganjale slike agonije. Život se ponovo ustalio, ali nekako prazan, siromašan, bez naročite svrhe osim - pregurati još jedan dan, a ravnodušnost je za Stašu postala jedina zona bivstvovanja, jedinstveni alibi shvatanja.
Do pre nekoliko meseci nije osećala potrebu da ispuni tu prazninu. Drugi muškarac nije joj ni padao na pamet. Iako joj je bilo tek trideset tri, činilo joj se da je spremna za doživotni celibat – i fizički i emotivni. Prvi put kada je sanjala kako je ispreplitala udove sa nepoznatim muškarcem, probudila se okupana znojem i preplavljena grižom savesti: bilo joj je nashvatljivo kako je, makar i u snu, mogla prevariti voljenog pokojnika, izdati uspomenu na njega … na njega, koji joj je, pre nego što će zauvek sklopiti oči, rekao: “Nemoj me zaboraviti, Staša … Ako ima ičeg sa one strane, ako postoji nešto posle smrti, biću uvek sa tobom.” Plačući je upitala: “Kako ću znati da si pored mene?” “Poslaću ti znak”, odgovorio je.

Ona se iskreno nadala nekom pokazatelju njegovog nevidljivog prisustva: tihim koracima po spavaćoj sobi, škripi brave ili barem vijorenju zavese u mirnom danu … ali se ništa od toga nije dešavalo. Svih ovih godina muž nije poslao nijedan znak. Smrt je bila konačan rastanak – zaključila je, i ne treba se više nadati. Njegovu odeću, koja je poprimila ustajali miris, napokon je spakovala u kese i odnela pored kontejnera.
Prijateljice su je odvele kod frizera, pa u kupovinu nove odeće. “Promena će ti dobro doći” – govorile su. U ogledalu je Staša videla malo drugačiju, tuđu Stašu: prolepšanu novom bojom kose i odećom kakvu nikada ranije nije nosila. Međutim, nije osećala nikakvu promenu u sebi.
Terale su je da izlazi, organizovale sedeljke, zajedničke odlaske u bioskop i pozorište; bivala je skoro srećna sve dok se ne bi vratila u stan. Tamo je nije čekalo ništa osim tišine i podsećanja na to kako je bilo nekad. Jednog dana rešila da ukine i najmanji trag muževljevog nekadašnjeg postojanja: izbacila je iz stana njegovu omiljenu fotelju, poklonila njegovu kolekciju gramofonskih ploča, prekrečila zidove u ružičasto, promenila raspored nameštaja. Ostale su samo fotografije i sećanja.

Brat joj je kupio kompjuter. “Da se malo zabaviš” – šeretski je namignuo. Staša ništa nije znala o kompjuterima, i nije razumela bratovljev poriv da joj ga pokloni. Priključio joj je internet i objasnio kako ta skalamerija funkcioniše. Staša je danima obigravala oko kompjutera sa strahopoštovanjem, u strahu da će nešto pokvariti samo ako ga pipne. Onda se osmelila i, prateći instrukcije, sela za kompjuter da napiše stihove koji su joj se vrzmali po glavi. Savladala je i sledeći korak, pa još jedan, i još jedan … Ubrzo je ustanovila kako je kompjuter zgodna stvarčica za ubijanje vremena, mnogo zgodnija od buljenja u tv.
Zatim se registrovala na forume i chat i od tog trenutka postala pasionirana učesnica u diskusijama. Strast prema forumu i chatovanju toliko ju je obuzela da je prestala da se viđa sa prijateljicama. Izgovarala se glavoboljom, iznenadnom posetom, obavezama. Vremenom je na sebi primetila forumski učinak: što se više vezivala za njega, to je bivala slobodnija od sećanja. Život je poprimio novu dimenziju – svaki trenutak, boja, damar, utisak, imali su naboj naravoučenija i smisla. Kao što se svakim danom sve više menjala iznutra, tako se menjala i spolja, ali ovoga puta je promene osećala i radovala im se. Postalo je strašno važno nakarminisati se za odlazak do obližnje samousluge, kupiti cipele, planirati posetu frizeru.
Postepeno je na forumu svesno počela da ostavlja utisak slobodne žene. “Bilo bi dobro da nađem nekog. Život teče dalje” – razmišljala je. Noću joj je snove pohodio muškarac bez lica i bez glasa, i taman kada bi pružila ruke ka njemu, on je nestajao, a Staša se budila ujedno vlažna i besna na sebe zbog prerano prekinutog sna. Lice muškarca i nije bilo bitno; Staša je osećala potrebu za Muškarcem Mašinom, koji će joj utoliti čežnju, nagomilanu poslednjih nekoliko godina.

Prekretnica je usledila jedne letnje noći, kada ju je probudio zvuk iz kompjutera. Te večeri je grmelo i sevalo, pa se zavukla u krevet verovatno ostavivši računar na standby, i on se, iznenada, sam od sebe, pokrenuo. Kada je prišla da pritisne off, videla je da je još uvek ulogovana na program za chat, i da joj je neko upravo poslao poruku: JESI LI RASPOLOŽENA ZA ĆASKANJE? Poruku je poslao neko pod nadimkom Visitor.
Razmišljala je šta da radi – da odgovori ili isključi kompjuter. Ujutru je nije čekala nikakva obaveza, a i već se bila rasanila … Otkucala je: DA.
“DA” je prešlo u naviku. Svaku noć Staša je provodila u razgovoru sa muškarcem koji ju je zasmejavao, zabavljao, ili s kojim je vodila dubokomislene priče kakve nikad ranije nije, ni sa kim. Zaboravila je forum, zaboravila sve druge ljude s kojima je četovala. Imali su slične misli i ponekad joj se činilo da su Visitorove poruke identične njenim unutrašnjim monolozima. Kroz to međusobno razumevanje provejevale su iskrice, nešto slatko između redova, nagoveštaj nečeg krupnijeg nego što je puko ćaskanje.
Muškarac iz snova dobio je identitet. I dalje je bio bez lica i glasa, ali je Staša znala da je u njega projektovala Visitora. Kad bi pružila ruke ka njemu, on bi ih prihvatio … ili bi je zagrlio i čvrsto držao u zagrljaju sve dok se ne bi probudila. San je bio toliko jasan a nedosanjani ljubavnik stvaran, da je mogla osetiti njegovu kožu pod prstima.

Jednog dana Visitor je predložio da se nađu. Staša je pomislila: “Ako neke stvari demistifikujemo, hoće li one izgubiti od svoje lepote?”

stranice:12 »

Ocena:

(2 glasa)

Pročitano: 1216 x

Komentari (1)